Старац Илија рођен је 1932. године, у Орловској губернији. На монашењу је добио име Илијан, по једном од четрдесет мученика Севастијских. У чин велике схиме бива пострижен крајем 1980-их година, када добија име по другом Севастијском мученику, Илији (имена четрдесет Севастијских мученика налазе се у „Житијима Светих“ светог аве Јустина Поповића, за март месец). Са духовником Свјатјејшег Патријарха Московског и све Русије Кирила и оптинске братије, старцем Илијом разговарали смо о монашком призиву.
–Баћушка, за монахе говоре да су они вољена деца Господња. Или тако говоре сами монаси? Господ воли све, па чак и оне који су далеко од вере и Цркве. Зашто људи постају монаси?
–Монаштво, као и хришћанство, постоји 2000 година. Хришћанство је основа нашег живота, а увек актуелна авангарда наше хришћанске вере, њен костур, наравно чини монаштво. Монаштво садржи у себи оваплоћење идеала вере, а Гoспод као њен оснивач је и утемељивач монаштва. Спаситељ који је Себе назвао Сином Човечијим и био истински Човек, није имао породицу и природно, указао нам: да бисмо задобили јаку веру, треба у свему да подражавамо Христу. Без подражавања Христу не можемо показати чистоту вероисповести. Први мученици за Христа нису жалили свој живот, дали су га за веру, за оно што је Господ заложио као основу смисла свега живог.
Монаси који живе у манастирима, од првих векова хришћанства представљају пример за подражавање. Они остављају свет, да би схватили суштину хришћанског живота и смисао наше вере. Монашки ритам чува хришћански живот у његовој основи. Људи стају на монашки пут, пренебрегавају радости овог света, сведочећи да није обавезно бити опијен овоземаљском срећом, сакупљати материјална блага, тражити породичну утеху, усхићење и све оно што често тражи људска природа.
Људски живот се не завршава травом на гробном месту. Он се наставља и после смрти. Постоји душа и човек није неки примитивни уређај, он је највише Божије створење. Чак и да је само спој атома и молекула, без душе не би био човек.Човек има тело и душу, и те две животне супстанце надарене су сопственим снагама. Човеку су дати и разум и слобода. Пошто је имао слободу, човек је одступио и није могао да опстане у рајском стању. Али, преко страдања Спаситеља, преко победе Бога над ђаволом, он је добио могућност да се изнова врати вечном животу. На основу слободе и разума задобијање вечности природним путем доступно је нe само монасима, већ свим људима уопште. Монаштво, у глобалном смислу, чини мали део човечанства.
Црква не прославља само оне који живе у манастирима. У свету такође постоје људи који живе целомудрено и свето. Али, има и оних који без сваког расуђивања напуштају чак и најмању жељу да схвате смисао. Ти људи не размишљају да ли постоје основе да не признају веру и вечни живот. Вероватно да и за то постоје, али много је више основа да се призна постојање вечног живота. Из приче о богаташу и Лазару знамо да, како се богаташ налазио у ужасном стању, молио је Господа да пошаље Аврама његовим ближњим и да им исприча да постоји други, загробни живот. Али је Господ одговорио да има довољно пророчких сведочанстава на земљи, а људи ипак не верују, не желе да се запитају о томе. Господ је васкрсао и јавио Своја чуда, васкрсавао мртве и јавио се многима, али ако човек не жели да верује, како можемо да му помогнемо?
–Често будемо у ситуацији да слушамо, с обзиром да је монашка традиција у Русији била прекинута, да треба преузети искуство од православних Цркава које нису биле рушене. Може ли се та пракса применити код нас?
–Као институција монаштво је током свог постојања створило своју структуру, свој начин живота. У свим руским земљама је било око 1000 манастира. Наравно, пожељно је имати лик, дух монаштва старих времена која за нас остају пример. Али сада је врло важно да препородимо руско монаштво, да обновимо онај лик који је имала Русија до револуције.
Руски манастири су не само споља били прелепи. Много људи је у тим обитељима пронашло уточиште и утеху за своје душе. Они, који се из неког разлога нису снашли у овом животу, такође су проналазили уточиште у манастирима. Али, како је револуција ишла бандитским путем, газећи све друштвене законе и законе разума и воље, тако ни рушење манастира, храмова, убиства без суђења и истраге верних, посебно свештенства, нису били на законској основи. У многим областима Русије, по логорима је било стрељано и мучено стотине хиљада монаха и монахиња. Пред рат читава петољетка била је посвећена уништењу Цркве. Исти тај задатак после рата желео је да оствари и Хрушчов, и не само он, већ сви комунисти. Иронија судбине се састоји у томе, и за нас је апсолутно јасно, да је то био задатак ђавола.
Манастире су варварски и на нељудски, неразумни начин рушили. После рушења од њих би остајао само плач, вапај и мука. Чак они који су отимали од Цркве, често после нису користили те зграде. Многи храмови су подсећали на градове разрушене од рата. Као на пример град Орел одакле сам родом, или град Велике Луке, у којем није остала ни једна зграда после бомбардовања и после тога како је град прелазио из руке у руку. Јасно је да се све одвијало уз учешће нечистих сила, и све су то ђавољи трагови који војују против Бога. Легион својих снага је ђаво покренуо да би разрушио Русију, а Русију је требало разрушити да би се уништили храмови и цркве. Али, треба признати да веру нису могли уништити.
–У епоси информативних технологија монаштво је преживело необичан период. Догађаје из манастирског живота преноси сајт Синодалног одељења за манастире и монаштво. Документи Међусаборног Присуства посвећени манастирском животу, постају предмет интернет дискусије. Треба ли, по Вашем мишљењу, толико пажње посветити проблемима монаштва у средствима масовних информација?
– Па како ћемо? Спаситеља називају Логос, што значи Реч (од грч. "смисао", "разумевање"). Бог у Лицу Спаситеља говори Истину о Себи, Он говори какав треба да буде смисао људског живота. Господ је дао људима разум, и никога не присиљава да се спаси. У свитању људског постојања, у рају, Господ је могао да забрани људима да падну, да им не да могућност да послушају ђавола. Али тада би то било потребно забранити човековој вољи. Прво Адамово искушење била је његова слобода – слобода да бира између добра и зла. Одузети слободу, значи оставити човека у стању присиле, одсуства слободе. Али Господ нам даје могућност да вратимо своју срећу, да вратимо рај. Спасавамо се кроз веру у Бога Логоса. Помоћу речи човек разговара у породици, са другим људима. Реч Логос пронашла је свој одраз у другим наукама. Помоћу речи сведочимо о својој вери. Током прогона су за реч јеванђељске проповеди слали на Соловки и у друге логоре, уништавали књиге. Бог је дао човеку слободу, а ђаво му забрањује да говори.
Хришћанска мисија треба да буде слободна, и да одражава достојанство човека, који је обдарен слободном вољом. Човек треба да говори истину, а истина је на нама, на хришћанској вери. Све чиме располажемо, радио, телевизија, интернет - све то је Господ дао како би човек добио могућност да у ширем смислу задобија своје спасење. Тако да је наша мисија, мисија хришћанске вере неопходна.
Извор: Православије.ру
