У посету косовско-метохијским светињама овога лета је у два наврата долазио јеромонах Василије, игуман манастира Завала, који се налази на ободу Попова поља, под брдом Острогом, на око 50 км од Требиња и 15-так км од Љубиња. Манастир је посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, а припада Захумско - херцеговачкој и приморској епархији. У овом је манастиру, још као дечак крочио и замонашио се острошки чудотворац Свети Василије, дошавши из недалеких Мркоњића.
Отац Василије, не долази често на Косово и Метохију, али како нам је рекао (при разговору у манастиру Свети Врачи у Зочишту), по великом броју светиња, Косово и Метохија га подсећају на Јерусалим.
-С обзиром да на овом простору, на Косову и Метохији, има доста великих и дивних светиња које нас подсећају на Јерусалим, можемо рећи, да је ово наш Јерусалим. Уствари, народ то и сам осећа и прича да је Косово и Метохија српски Јерусалим. Баш се осећају те светиње и благодат велика која је око њих и коју оне низводе овде на нашу земљу и на наш народ - каже отац Василије.
-Косово, у ствари, учи - наставља отац Василије,- нас Хришћане, како треба ми да живимо. А треба да живимо на косовски начин, а то је за ближњега свога, као што нас је учио и цар Лазар који је и живот свој дао за ближњег свога, али и нас хришћане да живимо крстом, а то је да најпре тражимо Царство Небеско, а земаљско ће да нам се додати. Или оно другче ,,Земаљско је за малена царство, а Небеско је довијека“. Ако се не трудимо за то Небеско Царство и за стицање тог царства за нашу душу, џаба нам је ово земаљско, које кратко траје и које нема смисла. Јер човек се онда претвара у бесловесно биће, ако се само држи тог земаљског краткотрајног, да кажемо земаљског царства, и уживања. Ако се држи неба има везе са Богом и своју душу везује за Господа, он онда стиче смисао и стиче вечни живот своје душе. А Господ је обећао да ако будемо тако радили, тј. трудили се за Царство Небеско, да ћемо имати и ово земаљско, као што је у Јеванђељу и рекао да цркву Његову неће надвладати пакао, да ће она бит до скончања вијека, а то значи и чланове те цркве, а то смо ми.
Косово нас упућује ка Царству Небеском и по својој духовности и по великим светињама
Отац Василије у Јеванђељу види потврду да ћемо опстати као народ:
-Ми у Јеванђељу имамо потврду, да ћемо опстати као народ, да ћемо живети до скончања вијека, али је важно само да смо везани за Господа, да душу своју спашавамо и да најпре тражимо Царство Небеско, и то је једна од највећих поука Косова уопште. И то не можемо баш нигде овако пронаћи, како бисмо рекли, у неким народима баш, али можемо у српском нашем народу и то баш Косово, које нас упућује ка Царству Небеском и по својој духовности и по великим светињама, али и по начину живота наших предака, царева, који су гинули за ближње своје, тј. бранили свој народ.
Својим доласцима на Косово и Метохију, отац Василије на неки начин обнавља и братске везе које вековима постоје између овог простора и његове Херцеговине. После најновијих страдања од шиптарских екстремиста, светиње на Косову и Метохији се обнављају, а он је и сам пуно радио на обнови светиња, али тамо у Херцеговини, где се његов манастир налази. Са малобројим монашким братством, уз помоћ ктитора и приложника, он је пуно радио на обнови манастира Завале, да се изврши рестаурација фресака и обнова цркве, да се обнови манастирски конак. Забележено је да је био први повратник у Завала, после најновијег рата на тим просторима.
Тако је тај древни манастир, по причи мештана Попова поља, постао духовни центар тога подручја, раскрсница путева према Требињу, Бобанима, Сланом, Равном и Љубињу. А отац Василије, са малим монашким братством, сведочи о старини манастира који је по предању подигао још први хришћански цар Константин. Први писани помен о Завали датира, бар по ономе што се данас зна, из 1514.год. када манастир купује виноград у Ораховом Долу. Прва обнова манастира, опет по писаним траговима догодила се 1587., а црква је живописана 1619.године од познатог зографа Георгија Митрофановића. Манастир је имао знатан број познатих духовника и црквено-народих вођа, као и већи број вредних икона и других драгоцености, као и значајних рукописних и првих штампаних србуљских књига. На једном од тих завалских рукописа - Богородичнику, који је љета Господњег 1566. писао ,, јерођакон Мардарије од српске земље“, остао је запис да је књига писана у доба турског султана Сулејмана: ,, Тада би од њега велика туга на земљи и велико гоњење на Хришћане православне и гажење од Исмаилћана, као што беше у дане злог цара Ирода“. За манастир Завалу начињен је препис Хиландарског Типика Светог Саве са преписа Миха из 15. века. Велики део тог духовног и културног блага опљачкан је уништен у току Другог светског рата, као и током последњег рата када је знатно оштећена манастирска црква и конаци, и уништени српско село Завала и цела манастирска парохија.
Можда због свега што је манастир у којем је игуман, претрпео, јеромонах Василије, дубље разуме монахе и игумане који се старају на обнови манастира на Косову и Метохији. По његовим речима, манастири су жила куцавица за српски народ:
-Манастири су оно што је увек одржавало наш народ. Од кад је у манастиру Завала почело редовно богослужење, народ се полако враћа и у тај део Поповог поља. Они који га посете често кажу да у њему нађу мир, утјеху, радост...У храму и на литургији осјете благодат Божју. Вера нас је одржала да останемо ту вековима и бићемо још вековима. Када долазимо у наше православне светиње осећамо небеску радост и то небо духовно да је сишло на земљу. То се више осјећа близу светиња и у светињама, тамо у Херцеговини, а ево и овдје у Метохији.
Манастир Свети Врачи у Зочишту ,,Косовско-метохијски Острог“
Једно време је отац Василије боравио и у манастиру Острог, крај моштију острошког чудотворца Светог Василија. А често се чује да је манастир Зочиште, посвећен Светим Врачима Козми и Дамјану, сличан Острогу и многи га називају косовско-метохијским Острогом.
По речима оца Василија ове две светиње су сличне по исцељењима, али и по духовности:
-Многа чудеса се дешавају овде, исцељења болних и невољних, и уопште и Свети Врачи помажу људима као што и Свети Василије помаже у Црној Гори свима Србима, а и свима народима и то је једна карактеристика за наше светиње. Видите, у наше светиње долазе и многи народи други, али они верују нпр. у светитеља коме се моле да ће он измолити велику милост у Господа и Бог то даје по њиховој великој вери.
На питање зашто то Господ чини, игуман Василије одговара:
-Чини тиме, јер кроз тог светитеља показује да је православна вера права вера и чудотворна вера, да је она пуна чудеса, а тиме и исцељења болних, то је једно од чудеса. Тако и Острог исто. Тамо долазе многи народи и исцељују се, али ето ја сам имао прилике да будем мало под Острогом и многи православни хришћани кажу ,, па нама се оче није десило никакво чудо, а ето и ми смо болесни, и ми дошли да се молимо?“. Али другче је кад дође православни човек код православне светиње, односно крштен човек. Бог гледа коју он има намеру и зашто тражи исцељење. Ако тражи исцелење, а неће да промени свој начин живота, а болестан је вероватно због свог погрешног начина живота, гријехова и порока, онда му Бог не да исцељење, зато што је болест добра кочница, онда се мање греши. То је суштина нашег хришћанског живота, да се чувамо гријеха. И Бог је дошао на земљу да би уништио гријех, али тако што ће људи прилазити Богу. Све што је човек ближи Богу, он има мање гријеха и већу благодат у души и веће спасење својој души и веће Царство Небеско. И ако овај одлучи да промени начин свог живота, да ближе приђе Богу, тј.са безбожног на побожан начин живота, онда он добије исцељење одма, или у току свог живота брзо. Зато су важне те врлине и свете тајне. Видите, сваки светитељ је живео тако кроз врлине и свете тајне и тако је себе облагодатио и постао светитељ. Значи, ми славимо светитеље који су уништили у себи гријех, али уз помоћ Божју. Тако су они нама пример и зато су све светиње сличне једна другој и овде Свети Козма и Дамјан Острогу и Острог њима и свима осталима које посећујемо.
По окончању посете Косову и Метохији, посебно манастирима Свети Врачи у Зочишту и Свети Архангели у Призрену, игуман Василије је нагласио да поред свега што се дешава по Косову и Метохији и око Косова и Метохије данас, за опстанак Срба на њему има наде, само треба имати трпљења и живети хришћанским животом:
-Има наде, зато што ми верујемо у Бога живога, а Божја правда ће доћ'. Она је спора, али обавезно долази, али је важно да ми будемо уз Бога, који је правда, истина, љубав, радост. И онда ће та правда доћ у своје време. Ми би то хтјели да одмах дође, али морамо показати трпљење, морамо се поправљати, морамо се трудити да живимо хришћански и надати се у Господа, а Бог ће преко некога да помогне нама, зато што је то обећао у Светом писму. А ми верујемо Светом писму, као речима Божјим, а Бог не лаже себе. Бог је истина вечна.
Извор: Православије.ру
