У име Оца, и Сина, и Светога Духа.
Ваша Светости, Отачаствени архијереји, часно монаштво, свештенство, уважена господо, браћо и сестре!
,,А када дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега, који се роди од жене“ (Гал 4; 4)
Ове речи Светога писма, којима је отац Бошко Рољић, на првом званичном часу веронауке у Босни, после Другог светског рата, објашњавао празник рођења Христовог, у мени су се дубоко урезале. Од тада је за мене живот на земљи добио смисао. То непоколебљиво сазнање да Бог постоји и да је дошао међу нас и та радост вечног живота са Богом, пратили су ме кроз сва животна искушења.
Није лако достизати дела љубави. Она захтевају од нас велики подвиг, много снаге и унутрашње енергије. Тешко је и чинити добра дела не тражећи ништа заузврат, али морамо имати на уму да је једино Љубав та која нас може духовно сјединити.
Сви смо ми једни другима потребни. Нико од нас није самодовољан. Чак ни у молитви не кажемо ,,Оче мој“, већ ,,Оче наш,,. Најузвишенији пример тог заједништва јесте управо у нашој светој Цркви, тамо где је небо уједињено са земљом на начин који је неразумљив људском интелекту.
И Господ говори: ,,Где је благо твоје тамо је и срце твоје“ (Матеј 6,21).
Сабирајући та блага, школујући се и службујући управо у тој заједници, радост се постепено појачавала, а посебно када сам упознао ректора Цетињске богословије, оца Мому; када сам упознао оце, Лазара острошког и Јустина савинског; када сам упознао у Москви оце Тројицесергијеве лавре, а и достојанствене парохијане манастирске липљанске парохије у којој сам радо службовао. Сви ови људи су на мене имали посебан утицај и зато им дубоко хвала.
Хвала мојим родитељима, мом покојном оцу Радославу и овде присутној мајци Мијољки, који су брижно, нас десеторо деце (од којих шесторо живих) васпитавали у духу нам предака, од којих је посебно значајан кнез Станко Шарић. Хвала родитељима за праву, истинску и просту сељачку љубав коју ћу до краја живота чувати.
И поред блаженог живота верујућег човека ипак, живот нам даје тешка искушења. Веома често сам, признајем и исповедам, осећао тугу и Богоостављеност, како своју личну тако и народа којем припадам. Та брига ме је као правило спутавала и уништавала све моје животне планове.
Али, ту бригу је Господ и употребио за моје добро како бих још дубље у себи тражио оно што ме мучи. Та брига је и ушла са мном у монаштво и пратила ме све до момента када сам срео, данас првог међу нама, мог духовног оца, Свјатјешјег Патријарха српског Господина Иринеја.
Велика је тајна да данас из Ваше руке, Ваша Светости, примам све ове знаке архијерејске службе, и радујем се јер сам срећан и благословен човек. Радујем се јер ћу поред Вас да службујем и учим како да ово свето дело и звање преносим међу од Вас ми поверене људе.
Велико је ово бреме и велика су искушења преда мном . Мислим да сам тога свестан, али не плашим се ни мало, јер, бреме је моје благо - зато што га Ви носите; воље и снаге имам - зато што ме Ви својим животом свакодневно надахњујете.
Стојим пред Вама и просим од Вас молитву и благсослов да будем достојан ове нове и узвишене службе. Молим се да ми Бог и даље буде промислитељ и Спаситељ.
Ispola Eti Despota Благослови Свјатјејши оче и Владико
Београд,
Спомен Храм Светог Саве
17. јун 2018. године Господње
Извор: Српска Православна Црква
