The vision of Christ that thou dost see
Is my vision’s greatest enemy.
William Blake, The Everlasting Gospel (1808–1818)
Наведени цитат потиче од енглеског литерарног и ликовног ствараоца и мислиоца (на његовом гробу стоји једноставно: „песник-сликар“) Вилијема Блејка (1757–1827). Ови стихови део су Блејкове за живота недовршене поеме „Вечно Јеванђеље“, у којој он полемички опева своје виђење истинског садржаја и учинка Христове проповеди – вечног Јеванђеља (сама синтагма узета је из Отк. 14, 6) и критику црквеног ауторитета свога времена.
Истоветни стихови коришћени су и у филму америчког режисера Џима Џармуша Мртав човек (Dead man, 1995), који је Џармушов омаж Блејку. У поеми и у филму они су, наравно, део одређеног контекста чија би се мисаона или идејна позадина могла поистоветити. И док поема почиње[1] очигледним супротстављањем различитих схватања Христа, у Џармушовом филму су ови стихови изговорени у контексту супротстављања расној и верској нетрпељивости оправдане управо самозадовољном припадношћу једној хришћанској заједници.
Да парафразирам Блејкове стихове који се у поеми убрзо надовезују на горе наведене: обе стране заснивају своја убеђења на Библији коју редовно читају, али док једна страна у њој види бела слова, друга види црна.
Речи „Визија Христа коју ти видиш је највећи непријатељ моје визије [Христа]“ не могу, чини ми се, а да не оставе утисак на некога ко изучава и учи се теологији – богословљу. Теологија, као што је на овом сајту већ писано, заправо представља „људски одговор на тајну Божијег откривања човеку и Божијег присуства у свету и у историји, она је егзистенцијално тумачење тих догађаја у конкретном животном контексту.“ Наравно да се притом ради о разради тог одговора и растумачењу, покушају јаснијег разумевања Божијег откривења у целокупној његовој садржини. Али, у једном ширем смислу, може бити баш у оном академском, неизоставан део теологије је и оно што је у наведеном тексту названо „теолошка археологија“, односно „критичко и вишеслојно истраживање и проучавање сопствене прошлости, било да се ради о библијским истраживањима, било патролошким, литургичким, канонским, догматским, црквено-историјским и другим.“ То, међутим, значи да теологија за једног „обичног“ или боље речено просечног (овај опис не садржи вредносно одређење) верника, такозваног активног члана Цркве (ово је по себи плеоназам, јер никакав други члан Цркве, једне конкретне евхаристијске заједнице, не постоји осим активног), може да буде превише тј. преплављујућа.
Овде бих поново указао на речи цитиране на почетку овог текста. Када сам их први пут чуо нисам познавао контекст у којем су оригинално написане, али су ме тада, као и данас, снажно асоцирале на несугласје горе описане теологије и онога што бисмо могли назвати базом Цркве (поменути просечан верник). Неретко се у „обичним“ црквеним оквирима може наићи на незадовољство или једноставно на неразумевање теолошког садржаја па чак и њеног смисла. Теологији се, као компликованој, као нејасној и неприступачној углавном супротставља један много јаснији систем састављен од конкретних правила опхођења и понашања (на одређени начин постити, ово или оно чинити тј. не чинити итд.), али и од нешто јаснијих и крутих – а може се додати и упрошћенијих – представа Бога и Божијег откривења (Бог „надзорник“ је, чини се, умногоме конкретнија представа од Бога родитеља који изнад свега безусловно воли; зашто је то тако тј. да ли је то можда културолошки условљено, друго је питање). Делује да такав приступ неретко има више успеха и већу моћ привлачења, него што то има теолошки израз који тежи да пружи једну свеобухватну слику. Проблем је, условно речено, у томе што је она вишедимензионална и пуна директних и индиректних противречности (почевши од Светог Писма Старог и Новог Завета). Узмимо за један аналогни пример изглед пуног Месеца на ноћном небу. Оно што ми без неког озбиљнијег напора реално видимо јесте један светао круг, понегде мало прошаран нешто тамнијим нијансама. Међутим, ми сада знамо да то није круг, већ једно велико небеско тело сферичног облика које се истовремено са Земљом окреће те смо у стању да видимо само једну, увек исту, страну Месеца. Али сам Месец је више од тога што ми тек тако, голим оком, видимо. Тако да осим тога што он другачије делује издалека, него изблиза, потребни су и неки додатни напори и напредак (у овом случају технолошки) како би људи на Земљи могли да виде цео Месец те како би могли да створе једну свеобухватну слику о њему. (Наравно да се овде не ради о поређењу Бога и Његовог откривења са Месецом, већ само о једном лакше применљивом примеру, употребљеним у сврху аргумента.) Другим речима, у зависности од угла посматрања, ширине хоризонта као и самих способности и уложеног напора посматрача могуће је појмити да оно што се јавља противречним заправо јесте једна јединствена, али обимна Целина – у овом случају Божије откривење. Међутим, поједностављена, односно једнодимензионална (осакаћена?), али од стране појединих црквених ауторитета (духовник, старац, свештеник, епископ) предата верзија Божијег откривења, као и од истих „ауторитета“ задате координате живљења у Цркви, с једне, и напор теологије да буде свеобухватна, с друге стране, налазе се на супротним половима једне исте релације.
Има више аспеката овог проблема. Нека овде буде указано на један међу њима, а то је, најпростије речено, банализација. Она иде руку под руку са подилажењем верницима, што да се они тобож не би оптерећивали некаквом „високом теологијом“, што да би се, можда, избегла потенцијална неугодна питања на која није могуће дати једноставан (кратак) одговор. Поред тога, на овај начин се и подупире напред поменуто неразумевање теологије међу верницима. (То истовремено доприноси учвршћењу дистанце односно релације ауторитет – потчињени.) Можда је, у једном историјском периоду, било неопходно свести садржај хришћанске благе вести и сву њену блиставу обимност (свеобухватност) на баналну релацију ваља (се) – не ваља (се) (као и на 4 велика поста, исповести и причешћа итд.), али за окамењеност таквог приступа данас нема никаквог изговора. Црквена проповед (било у ужем смислу као литургијска, било у ширем смислу као мисија окренута ка споља) не може да не буде теолошка, не може да не буде теологија – богословље. А богословље не може да буде једнодимензионално, скамењено и затворено. Јер ако је тј. када је такво, оно изневерава свој смисао као егзистенцијално тумачење Божијег присуства у људској историји – Божијег откривења – будући да не само да не успева да обухвати целину тог откривења, већ, што је много погубније, ни не покушава. Последица таквог, једнодимензионалног, приступа јесте, изражено језиком Новога завета, да оно бива млако (Отк. 3, 15–16) те пре или касније буде испљунуто односно замењено неким сурогатом (у нашим приликама то је често национални или неки мистични завереничко-синкретистички сурогат). Додатна последица је и немогућност да се прихвати слобода човека и простор за теолошко промишљање и истраживање не само као тумачења Божијег откривења, већ и као трагања. То неприхватање води до искључивања и денунцирања свега што није део њиме предвиђеног једномислија. О тако схваћеном појму једномислија и из њега извирућем (a стварном стању ствари неодговарајућем) концепту теологије, односно хришћанства, такође је писано на Теологија.нет. Као што је тамо већ речено, Оци, канони, па и само Предање, нису један јединствени монолит. Напротив, они су неретко и противречни што указује на њихову искуствену позадину, условљену датим (временским, научним, културолошким итд.) контекстом. Стога се не може ни теологија нити проповед подвргнути поменутом једномислију, јер се она на тај начин, између осталог, банализује.
Ми смо сви, у наше време, позвани да трагамо, да промишљамо, да созерцавамо, да (се) истовремено преиспитујемо и да у све то укључимо искуство живота какав данас познајемо. Све ово, у ствари, значи да се у теолошком промишљању и истраживању не могу правити уступци и да оно не може бити унапред одређено, прописано и на тај начин „сакрализовано“. То исто тако значи и да верници не морају, да не смеју бити „поштеђени“ теологије. Јер, проблем није да постоје, да још једном парафразирам стихове наведене на почетку овог текста, различите, супротстављене визије Христа, али је проблем ако оне не могу да се сретну, суоче, комуницирају и упознају, а да се притом међусобно не пониште.
---------------------------------------------------------------------
[1] Будући да је поема нађена у фрагментима у Блејковој бележници и за живота није била објављена, не постоји консензус о поретку лиричких целина. У објављеним верзијама ови стихови се некад налазе на самом почетку, али су углавном уврштени у почетни део поеме.
Извор: Теологија.нет
