Да ли сте обраћали пажњу на то колико је танка граница између рата и мира? Дозволите ми неколико речи на ту тему.
Људи који се враћају из рата, често губе у време мира. Они, са повредама од ватреног оружја, и слабим слухом због метака, као грађани, често су спремни да очајавају и да се „издувају“. Чак и свој живот често завршавају самоубиством, иако су пре много пута гледали смрт пред очима. Психолози су измишљали разне синдроме: „авгански“, „чеченски“, „вијетнамски“, и друге. И ако јучерашњи ратник, као грађанин, ставља омчу око врата, то није од племенитости душе, већ од слабости. Немамо ми, слава Богу, културу самурајског ритуалног самоубиства. Имамо слабост. Шта је то и одакле?
То је од неразумевања обичног живота, чија је природа скривени и непрекидни рат: са самоћом, са безнађем, издајом, свакодневним лагањем, гужвама, и другим. Ваљало би да се удубимо у ову тему.
Шта се очекује од ратника у опасности? Да буде као Рамбо? Никако. Рамбо је један, и то само на филму. А обични војник треба за почетак да не буде пацов. Да не „ровари“ по свој оброк сам. Обавезан је да живи по суворовском принципу: „гини, али пријатеља спашавај“. Није обавезан да нечујно пузи, као змија, да њушка ваздух, као ловачки пас, нити да буде мишићав као Шварценегер у најбољим годинама. Оставићемо те бесмислице за Холивуд. Најпре му треба стрпљење. Стрпљење, осећај другарства и хуманост. Али, није ли исто то потребно свакодневно, генерално свим људима? И чиме се ми бавимо сваки дан од јутра, до вечери, свакога дана, ако не ратом? Стално се рвемо у мраку са непознатим противником, а понекад и са непрепознатим другом. Као код Висоцког: „Ако се друг појавио изненада, / А није ни друг, ни враг, него тако...“
Свакодневни живот је рат, пријатељи моји, мада то није увек разумљиво, ни приметно. И методе преживљавања које су нам потребне, исте су. Војници говоре: тамо је све поштеније и једноставније. „Пуцај или ћете убити“. А у животу грађана сви се осмехују: „Како сте?“, „Добар дан!“, „Како могу да вам помогнем?“ (у продавници). Али, нико се не жури да помогне, и никоме није посебно стало до ваших послова. Около је много људи, а човек нема са ким да поприча. Хајдете да препознамо знаке специфичног рата у условима, када сирене не трубе, и авиони не бацају ватру.
Ватрени ратови се управо због тога и одвијају, јер у мирним временима не примећујемо рат, а из тога следи, неизбежно губимо. Губимо услед себичлука, верујемо сплеткама, преносимо лоше гласове. Тада се енергија мржње, и отуђености таложи и прелива се из чаше. Ето вам и оружани конфликти са правом крвљу. Управо одавде.
Од сваког човека се тражи да свакодневно побеђује себе. Тражи се издржљивост, и храброст. Исто се тражи и од војника у рову. Ко је рекао да је поштење могуће само под мецима, а у топлом офису поштење и братство не треба да постоје? Зар нема данас, управо сада, места за храброст и поштење? И треба добро да размислимо на тему „Коме треба више храбрости: уморној мајци са јатом деце, или мушкарцу у камуфлажном оделу са аутоматом у руци?“
Ако је човек успешно живео на адреналину, ако се опијао услед опасности, и скидао са себе сваки морални терет, а као грађанин, постао зао, пропио се или постао бандит, значи да је то лош човек. Од живота ништа није разумео, осим да може да плаши слабе, и да бије незаштићене, копирајући оно што је видео на екрану. Одлазак таквог „џентлмена среће“ под омчу, или до крова треба сматрати за законску одмазду за грабљиви карактер и лажно јунаштво.
Ја сасвим сигурно сматрам да је читав живот рат. Када бисте знали какве свакодневне окршаје трпи учитељ са савременом брбљивом, дрском, и самоувереном децом, а и са истим таквим родитељима. Какав рат са сопственом слабошћу води сваки усамљени старац, за којег се одлазак у продавницу по хлеб, одавно претворило у опасно и дуго путовање. А како свакодневно ратују за Цркву Христову и све свето неки монаси и епископи! А шта треба да би се одржала породица, самохраном родитељу! И како тешко бива само да се туђа тајна не ода, да се не осуди или просто да се суздржи од сувишних речи! То је истински двобој са самим собом.
Ви и сами све то знате, само што до сада нисте то доживљавали као рат. Узалуд. Да смо научили једни другима да правилно превијамо животне ране, не бисмо морали тако често да читамо умрлице, или да скупљамо новац за протезу једном од многобројних ратника, који је стао на мину током ватреног окршаја.
Нема на земљи мира после греховног пада. Ратују не само државе и системи. Ратују мужеви и жене, родитељи и деца, високи начелници са робовима-подчињенима (и обрнуто). Ратују очеви са дилерима дроге коју користе њихова деца. Ратују еколози са онима, који безбожно загађују реке, шуме и баште. И тако даље. Скоро до бескраја. А пошто ратујемо, требају нам ратничке врлине, од којих последње место заузима умеће брзог и прецизног стрељања. Ратничке врлине су савладавање страха и егоизма. То је вечита борба са собом, да се не престане у једном тренутку, једног лепог дана, бити човек.
А још нисмо ни пришли смртним вратима. А и тамо ће бити велика битка. Од малодушности и неверја у Тај дан ће се сав прошли живот безначајно распасти, као кућица од песка.
Када је Толстој писао „Рат и мир“, није писао о рату и његовом отсуству. Писао је о рату и васељени. Зато слово „и“ у речи „мир“ треба правилно да се пише, са „i“. Према правилима старе ортографије, такво читање речи „мiр“ не означава спокојно биствовање, него површину земље, коју је настанио човек. То је стога, јер свугде, где постоји човек, и људско друштво, постоји и рат, у мање или више замаскираним формама.
Време је да завршим, али има још нешто. У кондаку Часном Крсту последњи је назван „потпора“ (то јест, помоћ) хришћанском роду, „оружјем мира“ и „непобедивом победом.“ То јест, Христос, који је претпрео крсне муке, победио је свет са свим његовим греховима. Тако је рекао: „Не бојте се, ја сам победио свет.“. И Крст Господњи је оружје, које доноси човеку мир. То је победа непобедива. То је увек актуелна помоћ. Под овим знамењем и треба водити своје тешке свакодневне ратове, који нису увек видљиви оку.
Извор: Православие.ру
