Данас се навршила година дана од како се у Господу, у 38-ој години живота, упокојила Младенка Маша Зековић, супруга протојереја-ставрофора Слободана Зековића из Бара. Тим поводом данас је у Ждребаонику код Даниловграда, служена света Литугија са парастосом, а годишњи помен на Михољске задушнице, 3. новемра служио је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Попадија и вјероучитељица Младенка-Маша Зековић сахрањена је 7. новембра 2017. године на манастирском гробљу у Ждребаонику.
Повезана вест:
Опраштајући се од младо упокојене протинице, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије казао је тог дана на опелу, које је служио са Епископом захумско-херцеговачким г. Григоријем, да се Младенка родила на празник Христовог васкрсења и да је сав њен живот био у знаку Христовог васкрсења, па и њено страдање.
Митрополит је рекао да је њено материнство оно чиме је испунила дане свога живота.
„Пророк Соломон каже да Бог неке људе узима младе да се зло не би дотакло срца њиховог. А онда, сазнао сам и видио да Бог узима неке који нијесу толико млади, али су ипак млади за ове наше људске прилике и људски живот. То се догодило с нашом Младенком. Зашто је Бог тако поступио, онда кад је била најпотребнија и својој дјеци и свима нама и Цркви Божјој? Има оних, који испуне свој живот, смисао свога живота, оно зашта их је Бог овдје призвао у неком краћем времену“, казао је Владика.
Младенка се, по свједочењу владике, није бојала смрти.
„Једино је бринула за дјецу. Али, на крају је завршила оним ријечима древнога пророка Авраама: Господ ће се постарати. Предала је у руке Господње, и себе, и своју дјецу, и свога Слободана. Господ нека би дао да и Црна Гора и Херцеговина још рађају овакве благословене душе“, казао је тада Митрополит Амфилохије.
Сјећајући се данас наше драге протинице, вјероучитељице а изнад свега сестре и мајке која је славила, благодарила и свједочила живога Бог љубави, подсјећамо, и вас и себе, на опроштај наше колегинице Оливере Балабан од Маше Зековић која нас је све љубављу задужила:
Моја добра и лијепа сестро,
Кажу људи – Не може све једна мајка да роди. И заиста не може. Ту сам истину спознала када сам тебе упознала. А упознале смо се управо једног оваквог кишног новембарског дана, као што је и овај када си отишла своме Господу, кога си толико вољела.
Бојим се мила моја, да у ова црна слова која пишем на бијелој хартији не може стати опис оне љубави коју је сваки човјек осјећао у сусрету са тобом.
Неће и не може. Пишем ове редове више да бих се на свој начин суочила са болом. Пишем у покушају да по ко зна који пут нешто од тебе научим. Да из моје душе на папир изађе неко сазнање које ми умом и тјелесним очима није видљиво.
Пустила си нас да вјерујемо да ћеш још бити са нама овдје под овим небеским шаром. Пустила си нас да се надамо. Ти си све храбрила и гурала напријед. Као да смо ми били болесни а ти здрава. И јесмо моја Машо. Ми смо љубав и милост Божију чекали у твоме оздрављењу а ти си му спремно похрлила у загрљај.
Кћери Херцеговине, Мајко хришћанко Црне Горе, невјесто Дурмитора, доме Румије, сестро острошка, пријатељу бокешки, видиш ли колико ти је гостију данас дошло? Колико си браће и сестара својим дивним ликом сабрала да те испрати на најважнији пут – пут у Царство Небеско, Христу Богу у загрљај.
Као што си и до сада у свему предњачила, тако и на овај пут, мила сејо, одлазиш прије свих нас, да нам и тамо приправиш мјесто, да нам освијетлиш путању када слаби и устрашени кренемо стазом којом си ти храбро и достојанствено прошла.
Скупила си дјецу око себе. Седам бијелих вијенаца око твоје главе. Шесторо их те испраћа а једно дочекује. Говориш им тишином која се пролама, милујеш осмјехом неугасле жеље, љубиш их росом, грлиш крстом, једне их другима као залог остављаш. Одважни су, држе се добро. Ослушкују тишину не би ли чули твој звонки глас. Додирују те ручицама не би ли ти измамили загрљај. Прислањају своја лица на твоје, чекајући да им на образ спустиш топли пољубац. Тешко је Машо, тешко је само и гледати. И камен би заплакао, и гора зајечала. Сунце се покрило облаком да не свијетли данас, када сви плачемо због растанка с’ тобом.
Но, не брини сејо. Добро си бирала. Дјецу остављаш у чврстим и сигурним рукама. И оцу Слобу си помоћ припремила. Шесторо малих људи погураће га напријед кад застане, баш онако како си то и ти чинила. Свекрви, оцу и мајци си пуну кућу радости оставила.
Све нас си љубављу задужила.
Тугујемо, не замјери, људи смо. Али, наша туга има и други крај. Улива се и губи у радости Васкрсења. Тог дивног часа којег нам обећа Господ. Дана, када ћемо се, ако Бог да, сви заједно радовати у Њему, тамо гдје нема плача и бола. А до тада, мила моја Приле, видимо се на Светој Литургији, тамо гдје си највише вољела да се сријећеш са онима које волиш.
Путуј соколице у наручје Христа Бога живога и моли се за нас грешне.
Вјечан ти спомен и Царство Небеско!
*****
Попадија и вјероучитељица Младенка-Маша Зековић је рођена у Стоцу, на Васкрс 1980. године у чувеној херцеговачкој породици Круљ (од које је био познати Митрополит дабробосански Нектарије) од благочестивих родитеља Миленка и Сенке. У брак са Слободаном Зековићем из Подгорице, тадашњим студентом Богословског Факултета у Београду, ступила је 2003.
Након рукоположења оца Слободана у чин свештеника и постављења на дужност пароха јеленачко – подострошког 2003. године, заједнички живот започињу у Бјелопавлићима, гдје је Маша од самог почетка била права и истинска подршка на захтјевним парохијским дужностима своме супругу. Године 2005. прелазе у даниловградску парохију гдје Маша почиње и вјероучитељску службу коју је ревносно и са пуно љубави вршила до последњих дана земаљског живота. 2016. године породица Зековић прелази у Бар гдје отац Слободан бива постављен за старјешину Храма Светог Јована Владимира и архијерејског протопрезвитера барског, а Маша преузима дужност вјероучитеља при храму.
За свог овоземаљског живота и служења Цркви Христовој, Маша са својим супругом, протом Слободаном даје велики и благословени плод. Господ им је подарио шесторо дјеце Јелену, Николу, Ивану, Арсенија, Нину и Благоја и велики број духовне дјеце којој се Маша посвећивала са истом љубављу, доживљавајући их као најрођенију.
Весна Девић
