Мајко, молим те вјеруј.
Пробао сам и боље не знам.
Стидим се онога што сам прошао.
Стидим се онога што јесам.
Јан Кертис, Изолација
Мама није ријеч, већ жагор радости одојчета које почиње своје галактичко путовање. На грудима мајке новокрштенац у дупљи скупља млијечни глас којим отвара свијет: Мама. И чује како му анђели говоре: Ево ти мајке твоје. И тако је од кад је свијета и вијека само оно што је задојено небу је мајчински припојено. Не знам када је Црква у свој литургијски поменик увела празник Материца али све ми се чини да је одвајкада ту био или можда ондје на Голготи започело је то упознавање. Али знам да мајчинску мелодију, тог стиха од једне ријечи свако од нас познаје и да задрхти када је чује. И никада тај дрхтај не нестане већ презими у нама читавога живота, јер мајка је једино биће на свијету које не стари. И таквих записа на свијету је колико је и синова и кћери и свако ко се матерински пропилио у себи је понио и Мама запис. То је онај топлији, њежнији, жртвенији дио у нама којим се одужујемо својим мајкама кад год дајемо а да не питамо колико нас то кошта, већ сваком потребитом бићу узвратимо оним гестом који нас подсјећа на њежну, увјек топлу руку која нас мази и кад је више нема. И кад заливамо цвијеће, кад хранимо било коју животињу, кад се не љутимо кад нас неко увриједи већ одмах опростимо, кад се радујемо сваком виђењу, назовемо помозбог и добар дан, кад разумијемо а не мудрујемо, кад волимо да љубимо, кад мале ствари чинимо као да су велике, то су све покрети мајчинског записа кога ако не угушимо, лако препознамо и допустимо са њим да процвјета беспомоћно дијете у нама. Све што је природно је мајчинско а све што је вољно је очинско. Кад мајка доји своје дијете и кад оно наслони своје меке усне на њену дојку, цијело њено биће се напрегне да све оно што има у себи да свом чеду, па тако и њено млијеко у себи мијења свој састав и уподобљава се потребама тих сићушних бића. И безброј оних нама знаних и незнаних састојака потече из мајчине питомине, сваки пут различитих и тачно одмјерених. Млијекопитатељица свијета. Мама запис. Причао ми је један добри свештеник како је гледао како Владика шабачки, идући на литургију од свога двора ка цркви кроз студен јутра и носећи просфору у руци, негдје на самом улазу, у порти, угледао дрхтураво куче које се уплело у своје тијело као у клупко које тек што се не размрси. Крупним кестењастим очима посматрало га је и све му казало, и своју муку и глад, и многе ударце, и шикану. Као очи дјетета које чекају да угледају мајку и све ће им бити јасно. Владика је полако као витлејемски дар раскрио извезену марамицу којом је ушушкао просфору и цијелу је дао смрзнутом завезуљку са погледом дјетета. Литургија мајке и Мама запис у сваком од нас. Слушао сам кад је митрополит Амфилохије причао како је на обалама Сене упознао једног божјака, одрпанаца и клошара који је живио са својим псом испод париског моста. Какав је то сусрет био и како су један другом чудно изгледали, могу да замислим. Обојица се одрекла од свијета, један у ритама други у црним хаљинама, отшелници сваки у својим крајевима свијета а тако слични. Мора да је то било на лијевој обали Сене испод моста Александру трећем који се као какав ратнички тоболац испружио додирујући једним својим луком Јелисејска поља а другим се прикрадајући приближавао Палати Инвалида. Док су сједили на поплочаним доковима пепељастог гранита које су довукли из ко зна којих колонијалних освајања, одмах испод позлаћених статуа подигнутих у славу Трговине и Индустрије започели су разговор. Слутим да су причали не о времену већ о умјетности, док је крупни монах посматрао украшено тијело моста бронзаним фигурама запазио је негдје на средини нехајне и разголићене Нимфе Сене, митска бића која као да су крманила бродом а до њих су спремни да прхну низ Сену стидљиво провиривали челични херувими. Ненаметљиво, монах је као за себе примјетио суживот различитих бића на костуру моста. Из превеликог тренч капута извијала се ситна и замашћена глава његовог саговорника, који је очима тражио неку замишљену тачку ослонца негдје на средини Сене, и није одмах одговорио. А онда и он као за себе почео је да говори тихо о њему познатим бићима изнад сенских водених брежуљака. И разговор се наставио. Свидјели су се један другом два необична саговорника тога пријеподнева у Паризу. У једном тренутку омалени Француз је брзо и енергично устао и претурајући по својим завежуљцима извадио боцу бургоњског вина коју ко зна гдје је нашао. Требала му је још чаша, и кратко размишљајући гдје би могла бити узвикнуо је усхићено Гренел, сјетивши се да је неки дан у тој улици у контејнеру нашао баш ону која му је требала. Извадивши је из сивомаслинасте војничке торбе, кратко је отруо о крзаве рукаве и брзо насуо до врха скоро непрозирну стакленку. Учтиво се извинивши свом саговорнику, чашу са вином понудио је прво, мајчински брижно из дубине Мама записа, свом сапутнику, коврџавом хртколиком псу који је одмах прионуо лапћући да извлачи драгоцјени нектар из ње. Када се он напио чаша је понуђена чудном монаху, владици из једне земље за коју његово домаћин није ни чуо. Владика је заблагодаривши Богу узео и испио гутљај наздрављајући са Наздаровије и њему и мосту посвећеном руском цару и Паризу и сусрету тога дана. Још један траг материчног записа. И таман када сам хтио да одустанем од даљих биљешки о Материцама прегледао сам један видео снимљен у неком азилу за псе. Негдје у неком мјесто, могло је бити било гдје у свијету, на крају фавела, у некој напуштеној страћари, у граду Махогини, пронашли су измучену зекасту кујицу која је ненавикнута на било какав додир, подвијеног репа скоро залемљеног за доњи дио трбуха, кидисала на свакога ко јој се приближио. Озвјерила се. И кад су је смјестили у издвојени простор данима није узимала ни храну ни воду нити дозвољавала да је ико такне. И онда је ушла млада дежмекаста волонтерка, довољно храбра да не одустане и почела је да јој се приближава и да је полако навикава на свој додир. Испочетка је било сурово, на сваки покушај да је помази кујица је инстиктивно уједала руку коју није препознала. Крвави угризи су били све рјеђи како је њена топла и њежна рука прелазила преко накострешеног превоја између купастих ушију. И како је мажење настављено кујица се све више приближавала и све више њежности допуштала слушајући баршунасти пријатни глас како јој матричну мелодију понавља. На крају се окренула и потпуно се препустила чврстом загрљају и онда је почела да мелодично и потресно арлауче своју животну жалопојку, и сад би се могао заклети да сам сваки њен цвилеж разумио. На крају се сасвим умирила и главу спустила на груди нове мајке, која јој је брисале сузице које су се циједиле из угарастих углова кујичиних очију. Материце моје. Мама моја.
