Дан 6. јануар 2019. године ући ће у историју Православне Цркве као једна од трагичних страница. Патријарх цариградски Вартоломеј задао је нову рану Христовој Цркви, начинио је још један корак ка продубљивању раскола између бивше православне Цариградске Цркве и Тела Васељенског Православља.
Саслужујући с лажним „митрополитом“ кијевским Епифанијем, тачније, световним човеком и расколником Сергејем Думенком, Вартоломеј је са свим својим епископатом ступио у хибридну расколничку творевину начињену од два украјинска раскола („УПЦКП“ и „УАПЦ“), чије је оснивање лично и „благословио“ посредством синодалне одлуке Цариградске патријаршије и личног учествовања његовог представника Митрополита галског Емануила. Центар искључиво политичког и русофобског раскола од сада није резиденција једног од украјинских вођа раскола Денисенка и Малетича или новојављеног лажног поглавара СЦУ („Свете цркве Украјине“) Думенка.
Овај центар је сада бивши православни храм светог Георгија у истамбулском рејону Фанар. Зашто бивши? Зато што се више не може сматрати храмом место оскрнављено светогрдном „литургијом“ која је обављена у саслуживању шизматика који нема свештенички чин. Ово тешко пада православном срцу. Али зар још више нас, децу Руске Православне Цркве не боли чињеница скрнављења велике општеруске светиње – кијевског храма Светог Владимира, који су 1992. године запосели Филаретови расколници?
Осим тога, званични документ који указује на нераскидиву и органску везу између руског раскола и његовог новог вође, Вартоломеја Архондоноса, представља сам безакони „томос“ о оснивању наводно аутокефалне СЦУ, који је Епифанију Думенку уручен истог дана, 6. јануара 2019. године. Већ је много написано о томе како овај „томос“ украјинским расколницима не даје статус аутокефалности, већ их доводи у положај строге потчињености истамбулском епископу митрополије. И ово јасно сведочи не само о подметању и превари од стране Вартоломеја у оквиру игре која је од самог почетка била прљава, већ и о томе да је Патријарх цариградски на тај начин документовано потврдио своју чврсту везу с расколом и да је стао на његово чело. Није само реторички тачна, већ је и канонски проверена изјава председника Патријаршијске прес-службе оца Александра Волкова: Вартоломеј „подржава и чак већ предводи раскол“.
Евхаристијско општење с расколницима у које су ступили Вартоломеј и јерарси Цариградске патријаршије који су служили заједно с њим, светим и богонадахнутим канонима Православне Цркве се класификује као тежак канонски преступ. Тако 10. апостолско правило каже: „Ако се неко помоли с оним ко је изопштен од црквеног општења, чак и ако би то било у кући: нека буде изопштен.“ Једанаесто апостолско правило гласи: „Ако се неки припадник клира буде молио с изопштеним из клира, нека и сам буде изопштен.“ Друго правило Антиохијског сабора гласи: „Ако се неки епископ или презвитер, или ђакон, или било ко од клира буде молио с изопштенима из општења: нека и сам буде ван црквеног општења, јер изазива замешатељство у црквеном чину.“ Четврто правило Антиохијског сабора гласи: „Ако се неки епископ, којем је сабор одузео чин, или презвитер или ђакон којем је чин одузео епископ, усуди да служи било коју свету службу... таквом се нипошто не дозвољава да учествује на другом сабору, нити има наду у враћање претходног чина, нити да му буде дозвољено да се оправда. Већ ће и сви они који с њим саучествују, бити изопштени из Цркве, а тим пре ако се знајући за осуду која је изречена горе поменутима, усуде да опште с њима.“ Девето правило Картагинског сабора гласи: „Ако неки епископ, или презвитер, прими у општење праведно изопштене из Цркве због својих злочина: нека и сам буде подвргнути истој осуди...“
Цариградски патријарх није учинио легитимном шизму, веч је сам постао нелегитиман. Нису расколници постали део Христове Цркве, већ је Цариградска патријаршија отишла у раскол. Притом ово није нови раскол, већ је део већ постојећег чију је црквену осуду раније признавао и сам Вартоломеј, потпуно слободно и без икакве принуде. Ево, на пример, каква је била реакција Цариградске патријаршије на свргавање бившег Митрополита кијевског Филарета Денисенка (1992. г.) и на његово изопштавање (1997. г.): „Наша Света Велика Христова Црква признајући пуноћу искључиве надлежности Ваше Свете Руске Цркве по овом питању, прихвата синодалну одлуку о горе реченом“ и „Добивши обавештење о поменутој одлуци, пренели смо то хијерархији нашег Васељенског Престола и молили је да убудуће нема никакво црквено општење с поменутим лицима.“ Заиста, „због својих речи бићеш оправдан и због речи својих бићеш осуђен“ (Јеванђење по Матеју, 12: 37).
Још један нови правац, не само у развоју фанариотско-украјинског раскола, већ и у еволуцији јеретичког учења источног папизма представља сам текст „томоса“ Патријарха цариградског. У њему је изразио многобројне претензије на статус поглавара целе Цркве, на посебна права власти и овлашћења над помесним Црквама. У овим претензијама се углавном понавља оно што је су већ изјављивали сам Вартоломеј и неки његови претходници, фанариотски аутори који су створили ову доктрину туђу црквеном предању. Међутим, има једно место у „томосу“ које показује потпуно нови степен у претензијама „источног папе“. То је део о специјалној судској апелационој власти Цариградске катедре у Православној Цркви. На први поглед, текст понавља стару претензију. Међутим, приликом пажљивијег читања видимо да постоји битан помак позиције Фанара према јачању сопствених властољубивих амбиција: „...остаје право свих архијереја и другог клира на апелационо обраћање Патријарху васељенском који има канонску одговорност да доноси безапелационе судске одлуке за епископе и други клир помесних Цркава у складу са 9. и 16. (грешка у куцању око које се дигло много буке, у ствари се ради о 17. – А. Н.) светим каноном IV Халкидонског Васељенског сабора.“ Овде привлаче пажњу два аспекта.
1. Док су раније фанариотске апологете изјављивале да наводно право да прима апелације од епископа других помесних Цркава има само Патријарх цариградски, сад се судске одлуке овог патријарха званично проглашавају још и „безапелационима“. Ово је потпуно нова реч у папистичкој доктрини Фанара, која његове претензије још више претвара из антиканонских у јеретичке управо догматски. Шта то значи, да на судске одлуке Цариградског престола према клиру свих помесних Цркава не може бити поднета никаква апелација? То значи да у уобразиљи фанариота нико и ништа, чак ни Свеправославни и Васељенски сабори немају право да поново размотре одлуку цариградског патријарха. Његова судска власт се сматра вишом од Васељенског сабора, што ову доктрину чини непосредно сродном с учењем римокатолицизма о папству, која је изражена у догматском уставу I Ватиканског сабора „Pastor Aeternus“: „Ми учимо и такође објављујемо да је он (папа) врховни судија верних и да се у свему што се тиче црквене јурисдикције може упутити апелација његовом суду. Не постоји никаква власт изнад Суда Светог Престола, нико не треба да доводи у сумњу и нико нема права да осуђује његове одлуке. Зато с пута истинске вере скрећу они који тврде да је дозвољено упутити апелацију Васељенском сабору поводом одлука Папе римског, као да овај Сабор ужива већи углед од папе“ (Глава 3).
Да би суд Цариградске катедре био безапелациони у размерама Васељенске Цркве он би требало да буде суд Васељенске Цркве, последњи суд. Пошто се не може оспоравати, значи да он мора бити тачан и непогрешив, јер у Цркви не може бити институционално предвиђена могућност усвајања грешака, неправедности и неистинитости, пошто је Пуноћа Цркве света и непогрешива. То значи да највиша и неоспорна судска власт над целом Црквом, у Цркви и у име Цркве треба да буде институционализована у конкретној катедри, по мишљењу фанариота – Цариградској. Али онда из овога следи да ова катедра треба да поседује одређена својства која припадају целој Васељенској Цркви. Кад се ради о судској власти – Светост (непогрешивост) и Саборност (католичност, васељенскост). И ово такође звучи врло слично – не подударајући се у свим детаљима, разуме се – с римокатоличком јеретичком доктрином папства, која учи да папа у одређеним питањима поседује „ову непогрешивост коју је Божански Искупитељ изволео да дâ Својој Цркви“ („Pastor Aeternus“, глава 4).
2. Други аспекат који посебно привлачи пажњу у цитираном делу „томоса“ о оснивању расколничке СЦУ је ширење непосредне јурисдикције апелационог суда над помесним Црквама, на које претендује новојављени источни папа. Док је раније било речи о епископима, сад се већ говори и о другом клиру, односно, о презвитерима и ђаконима. Карактеристично је то да је оваква претензија чист производ самосталних измишљотина фанариотских „богослова“, који су се потпуно ослободили чак и ранијих неуспешних покушаја да лажно протумаче црквена правила и саборне одлуке.
Шта се има у виду? Незаконито приписивање Цариградском престолу права на највиши апелациони суд према епископима других помесних Цркава на основу тенденциозног и неоснованог тумачења 9. и 17. правила IV Васељенског сабора. Ова правила помињу право епископа, незадовољних судом обласног митрополита да се обраћају или суду егзарха дијецезе или суду Патријарха цариградског. Под егзарсима дијецеза у канонима се подразумевају управо егзарси дијецеза, односно низа великих црквених округа за које одлуком IV Васељенског сабора признато да припадају Цариградској катедри. Лажно тумачење неких цариградских канониста састоји се у поистовећивању ових егзарха с другим патријарсима, дакле, у приписивању Цариграду права да се меша у суђење епископима других помесних Цркава. Међутим, чак ни ова погубна погрешна тумачења никад нису говорила о праву апелационог суда цариградских патријараха према било коме осим епископа других помесних Цркава, пошто се у одговарајућим деловима поменутих правила Халкидонског сабора говори само о епископима.
Након што је, не базирајући се више ни на чему, Вартоломеј по сопственом каприцу проширио своја непостојећа судско-апелациона права на туђе свештенике и ђаконе, позивање у тексту „томоса“ на 9. и 17. канон IV Васељенског сабора изгледа просто као отворено ругање, по принципу: па требало се позвати на нешто! Овакво самовољно ширење наводних „права“ такође све више приближава учење источних паписта доктрини западних паписта који уче о „потпуној и врховној јурисдикцији над целом Црквом“ Папе римског, о његовој власти, „обичној“ и „непосредној“ „над свим Црквама и сваком појединачно, као над свим и сваким појединачно пастиром и верником“ („Pastor Aeternus“, глава 3). Јасно је да се учење Фанара још увек није у потпуности открило као учење Рима. Међутим, правац и тенденција су очигледни. Као и то да се ради о две врсте једне исте папистичке јереси, које ће се тешко икад стопроцентно подударити, што не укида њихово сродство и типолошко јединство.
На шта ће се још одлучити бивши први по части патријарх православног света? Тешко је било шта прогнозирати, тим пре што његово понашање постаје све више волунтаристичко и непредвидиво. И сасвим сигурно нема никакве везе с Христовом јеванђељском Истином коју објављује Црква.
Извор: Православие.ру
