Чин савршавања ових светих Тајни садржан је у претварању евхаристијских Дарова у Тело и Крв Христову; циљ овог претварања је освећење верних који кроз те Дарове примају отпуштење греха, постају наследници Царства небеског и стичу остала добра.
2. Припрема и допринос верних за савршавање овог чина и за постизање реченог циља јесу молитве, појања, читања Светих Списа и уопште све оно што се на свештени начин изговара пре и после освећења часних Дарова. Јер, иако нам Бог све Своје светиње даје на дар – а да ми Њему претходно ништа нисмо пружили, него оне заиста јесу Његови дарови – Он, ипак, захтева од нас да обавезно будемо спремни да их примимо и да их сачувамо; и не предаје нам Своје освећење ако немамо у себи одговарајућег расположења. На такав начин Он нас крштава, помазује, храни и предаје Дарове са Своје страшне Трпезе.
3. Показао је то Господ у Својој причи о сејачу. „Изиђе сејач“, вели Он, не да оре земљу, већ „да сеје“, јер, орање и сваку другу припрему ми сами смо дужни да принесемо.
4. Пошто је, дакле, неопходан услов за стицање дарова светих Тајни у томе да им приступамоса добрим расположењем и ваљано припремљени, потребно је да таква припрема постоји и присавршавању свете Евхаристије; тако се, уистину, и збива. Ту припрему могу нам пружити молитве, појања и све оно што се на свештени начин у Евхаристији чини и изговара. Јер, све то нас освећује и приготовљује како бисмо на ваљан начин примили Дарове, сачували освећење и постали његови поседници.
5. Ово нас освећује на два начина. Један начин је тај што и од самих молитава, појања и читања имамо користи. Јер, молитве нас окрећу ка Богу и доносе нам отпуштење грехова; а појања, опет, на сличан начин изазивају Његову наклоност према нама и привлаче Његову подршку. Јер, псалам каже: „Принеси Богу хвалу на жртву… избавићу те, и ти ме прослави“. Читања одељака из Светога Писма која објављују доброту Божију и Његово човекољубље, али и Његову правду и суд, уводе у наше душе страх Божији и распаљују љубав према Њему, и тако усађују у нас велику готовост за држање Његових заповести. Пошто душу свештеника и душу сваког од сабраних хришћана ово читање учини бољом и божанственијом, оно и њих саме оспособљује за примање и за очување часних Дарова – што и представља циљ ове свете службе. На овај начини свештеник бива достојан за приношење жртве, у којој је, као што смо већ рекли, смисао ове свете Тајне. Управо ово се и налази на многим местима у молитвама где се свештеник моли да се не покаже недостојан чина који предстоји, него да светој Тајни Евхаристије послужи чистих руку, чисте душе и чистог језика. На тај начин нам је, дакле, за ову свету Тајну корисна и сила речи које се у самој служби изговарају и певају.
6. Други начин на који нас појања и читања Светога Писма освећују, и на који нас освећује све оно што се у светој Евхаристији савршава, јесте тај да у њима видимо изображенога Христа, као и Његова дела и страдања која је ради нас претрпео. Јер, и у појањима, и у читањима, и у свему ономе што свештеник током целе службе савршава, открива се домострој Спаситељев: наиме, први део свештенослужбе показује почетак Његовог домостроја, други део показује оно што потом следи, а последњи део оно што се на концу збивало. Због тога они који гледају савршавање свештенорадње, имају пред својим очима сва дела Христовог домостроја; док освећење Дарова, као и само жртвовање, објављује Његову смрт, [3] Васкрсење и Вазнесење, јер те часне Дарове претвара у само Тело Господње, које је све то претрпело: и Распеће, и Васкрсење, и Вазнесење на небо. Свештене радње које у служби претходе жртвовању, откривају све оно што се збивало пре смрти Господње: Његов долазак, Његово првобитно јављање и Његово коначно показивање. А оно у служби што долази после приношења жртве, то објављује обећање Оца, као што је Он Сам рекао, односно силазак Светога Духа на апостоле, као и повратак незнабожачких народа Богу и њихову заједницу са Њим, што је кроз апостоле остварено.
7. Цела ова света Тајна је као некаква јединствена икона једног Тела, односно икона Спаситељевог живота. Она пред наше очи доводи све делове Његовог живота, од самог почетка па докраја, и то у њиховом правом распореду и поретку.
8. Због тога псалми, који се на почетку службе певају, као и све оно што се и пре њих изговара или обавља приликом предложења часних Дарова, указују на први период Христовог домостроја. Оно што следује након појања псалама, односно читање Светога Писма и све остало, указује на следећи период.
9. Но, иако је речено да постоји и другачија корист од читања Светога Писма и појања (јасно је, наиме, да су они установљени како би нас укрепили у врлини и како би Бога умилостивили), нема никакве препреке да они делују и на један и на други начин, односно да верне управљају ка врлинама, а да истовремено указују на домострој Христов. Узмимо за пример одећу: она испуњава своју намену – одева и покрива тело а по томе што је оваква или онаква, понекад открива и занимање, и начин живота, и звање онога који је у њу одевен; то исто се и овде збива. Наиме, пошто је Писмо божанско, и пошто садржи химне Богу, и подстиче на стицање врлине, оно освећује оне који га читају и који певају псалме. Пошто је начињен такав избор штива, и пошто је њихов распоред примерен, она имају и другу моћ, односно у стању су да покажу Христов долазак и Његов живот међу људима. Јер, такво својство нема само оно што се на Литургији чита и што се поје, већ и све оно што се на њој обавља; свака од ових радњи обавља се због сврхе коју у овом животу има, али истовремено символише и неко од дела, или поступака, или страдања Христових, као што је, на пример, улазак Јеванђеља у Жртвеник, или улазак часних Дарова. И један и други улазак обавља се због сврхе коју сваки од њих има: први да би се прочитало Јеванђеље, а други да би се обавило приношење жртве. И један и други улазак, у ствари, представља Спаситељево јављање и Његово показање у свету: оно прво показује још увек нејасно и несавршено показање почетка Његовог живота, а ово друго представља Његово савршеније и коначно показање. Постоје, међутим, и неке радње које се овде обављају а које немају никакву практичну сврху, већ се савршавају због одређеног значења, као што је пробадање Хлеба предложења и исписивање знака Крста на њему, или то што је нож за пробадање Хлеба начињен у облику копља, или, коначно, то што се у свете Дарове улива топла вода.
10. У осталим светим Тајнама такође можеш пронаћи много сличних примера: тако, приликом крштења, новокрштени су дужни да изују обућу и да гледајући ка западу, пруже руке и пљуну. Ови поступци нас уче томе колика треба да је наша мржња према лукавоме, и колико мора да се од њега одвраћа онај ко жели да постане истински хришћанин. Све што је томе налик, а што постоји у светим Тајнама, има и неко друго значење.
11. Све оно, међутим, што се збива у светој Тајни приношења часних Дарова, односи се на Спаситељев домострој; према томе, посматрање тог домостроја, који се одвија пред нашим очима, освећује душе, те на тај начин постајемо способни за примање часних Дарова. Јер, као што је божански домострој, у време свога остваривања, васкрсао васељену, тако и сада, док се одвија пред очима верних, чини да душе посматрача буду боље и божанственије; боље рећи, ни тада он вернима не би био ни од какве користи да га нису гледали и да нису веровали. Због тога је проповедан и због тога је Бог употребио безбројна средства како би Му људи поверовали. Наиме, божански домострој се не би могао остварити, нити би могао људима донети спасење, да је остао непознат онима који треба да буду спасени. Тада је он, кроз проповед, у душама благоразумних људи пробудио благочешће и веру и љубав према Христу, којих раније није било. А сад, кад га трудољубиво посматрају они који су већ поверовали, домострој не полаже у њих таква блажена осећања, него она која се у њима већ налазе, он одржава и обнавља и увећава; на тај начин он чини да људи буду постојанији у вери и врелији у благочешћу и љубави. Јер, ако је био у стању да у њима пробуди она осећања која они раније нису имали, свакако да му је сада много лакше да их очува и одржи и обнови. Дакле, осећања која морамо имати како бисмо приступили светим Тајнама, а без којих је непобожно и обазрети се на њих, јесу ова: благочешће, вера и жарка љубав према Богу.
12. Због тога је у чину свете Литургије морало бити присутно и такво посматрање које је у стању да пробуди у нама ваљана осећања, да не бисмо размишљали само умом, већ да, на неки начин, и очима гледамо велико сиромаштво Богатога, долазак у свет Онога Који сваки простор заузима, понижење Блаженога, страдање Нестрадалнога; да видимо колико су Га мрзели, колико нас је волео; колики је био, колико је понизио Себе; шта је претрпео и шта је све учинио да би приготовио пред нама ову Трпезу. Да бисмо тако, усхићени новином спасења и задивљени обиљем милосрђа, поштовали Онога Који нас је тако помиловао и Који нас је тако спасао; да бисмо Њему поверили своје душе, да бисмо Му свој живот предали, и да бисмо своја срца запалили огњем Његове љубави. Па када такви постанемо, тада безбедно и слободно приступимо огњу светих Тајни.
13. Да бисмо постали такви, није довољно одједном сазнамо све о Христу и да будемо зналци у томе, него је потребно да очи нашега ума и сада буду упрте ка Њему, и да посматрамо све што је са Њим у вези; а то ћемо остварити ако делатно одстранимо сваку другу помисао и уколико као што сам већ рекао, уистину желимо да свој}душу учинимо способном за оно освећење. Наиме, кад поседујемо реч побожности, тада ћемо добар одговор дати ако нас неко о њој упита; међутим, кад се налазимо пред примањем свете Тајне, тада не сагледавамо све ствари на прави начин, већ свој ум усмеравамо у другом правцу те немамо никакве користи од таквог знања. То знање не може пробудити у нама ниједно од осећања која смо поменули. Јер, тада наша расположења одговарају мислима којима смо обузети и обузимају нас таква осећања каква ове мисли могу произвести.
14. Из тог разлога је и уведена ова символика – с једне стране, она не указује само речима на догађаје из божанског домостроја, него саме те догађаје поставља пред наше очи, а са друге стране, бива видљива током целокупне свете Тајне. Тако она, на онај први начин, лакше делује на наше душе, и то не само као какав призор него тако што буди у нама осећања – јер видљива представа оставља у нама јачи утисак – а на онај други начин делује тако што не оставља места за заборав и што не допушта да наше мисли некуд другамо буду усмерене, све док нас не доведе до ове божанске Трпезе. А тада, кад се испунимо таквим мислима и кад наш ум буде трезвен, причестићемо се божанским Тајнама, уносећи у себе освећење на освећење, односно уносећи освећење свете службе на освећење виђења, преображавајући се… из славе у славу – из оне ниже у ону вишу.
15. Начелно гледано, у томе је смисао целокупне свете Литургије. Но, у наставку треба да је испитамо од самог почетка, ако то буде могуће – и то део по део. Најпре ћемо, дакле, испитати припремне молитве, свештене возгласе, света псалмопојања и читања, а затим сам свети чин, саму жртву; после тога испитаћемо само освећење, којим се освећују душе хришћана живих и упокојених. Испитаћемо, такође, и појања и молитве које народ и свештеник упућују Богу, уколико је њих, уопште, потребно испитивати и сагледавати. А пре свега и изнад свега, испитаћемо домострој Спаситељев, који је јасно уочљив у току целе свете Литургије; другим речима, испитаћемо који су делови тога домостроја изображени у служби, и шта од онога што се у овој служби обавља, Њега изображава.
Свети Никола Кавасила,
"Тумачење Литургије"
