Колико смо само пута потоњих деценија слушали Митрополита Амфилохија како говорећи о „вјери живој“ помиње епизоде из живота Светога Петра и Светога Василија, та два ходајућа Јеванђеља својих времена? Једну од тих опомињућих прича чули смо много пута.
То је прича о правди и неправди, о смирењу и бестијалности, о свијести и несвијести, о Светом Петру Цетињском и Махмут Паши Бушатлији.
Познато нам је да је Махмут Паша Бушатлија био поријеклом од Црнојевића. И сам је то помињао. Тежњом да прегази и Црну Гору, поред многих крајева које је одметнут од Цариграда покорио, желио је да раскрсти са својим корјенима који су га морили.
То је у палој природи људској. Адам се, након пада, одмах сакрио. Да је икако могао, преселио би у неку другу земљу, на неки другу планету, или би макар организовао референдум и служио се свим и свачим само да се одцијепи од Онога о Кога се огријешио.
Тако то и данас раде разни властодршци. Зато се тако залијећу безглаво и незнавено – како Митрополит воли да каже. Уствари залијећу се на себе и зато „зубе ломе о орах“ светиње Божије.
У тој причи из живота Светог Чудотворца Цетињског коју Владика Амфилохије често помиње вели се да је Светац након битке на Мартинићима молио Пашу скадарског Махмута ријечима: „Мани се, честити Пашо, моје сиротиње“.
А када безумни Паша не одустаје, када најављује помор и огањ, Светац изговара оне историјске ријечи: „Махмуте, ако је правда на твојој страни, дабогда прво зрно које пукло мене погодило. Али ако је правда на нашој страни, на мојој страни“, не каже Свети: „дабогда ти погинуо“, него каже: „онда нека Бог међу нама пресуди“.
Када су у једно октобарско послијеподне 1796. године, док је још трајала крвава битка на Крусима, по том мору каменом, Светоме Петру донијели главу Махмутову, кажу да је Владика узео у руке и рекао: „Ево Бог пресуди. Не рекох ли ти, Пашо, да се манеш моје сиротиње“.
По благослову Митрополита Амфилохија, наследника Светог Петра, мој разред, трећи разред Цетињске богословије, 2002. године је имао част да преслаже и сређује библиотеку Цетињског манастира. Игуман отац Лука (Анић) (+2012. г) отворио нам је ковчежић са лобањом Махмут Паше Бушатлије која је стајала у једном углу те моћне библиотеке.
Личила ми је та лобања на ону са Голготе. Силину свједочанства је имала у себи. Тај тренутак ме је потресао. Толико тога сам чуо о свим тим догађајима, а у том тренутку суштина историје стајала је у једном ковчежићу пред мојим очима. И дан данас кроз мене прођу неки побједнички жмарци када се сјетим како у руци држим Махмутову лобању. Ових дана ми сјећање на тај тренутак не излази из душе.
Митрополит Амфилохије је данас са својом правдољубивом војском свештеном налик Светитељу Петру којег су по предању на Крусима гледали како се на коњу носећи мач појављује на пар мјеста у истом тренутку.
Свештеници и онај свети Владикин народ дјелују непобједиво и неодољиво. Поносни смо на сваку њихову ријеч и сваки корак који направе ходајући улицама и носећи силу достојанства и господства.
Борба било ког режима са Црквом Божијом је борба времена против вјечности. Неравноправна је то борба. Међутим, тај рат увијек изазива вријеме које у својој трошности завршава својим природним дебаклом.
Они који су прије нешто мање од двије хиљаде година урлали: „Ми имамо закон свој и по закону нашем мора да умре“ (Јн.19,7) нису знали кога распињу, зато је Он рекао оно што сви Његови вијековима говоре, и оно што данас говори свака твар у Црној Гори: „Опрости им Оче, не знају шта чине“ (Лк. 23,35) .
Он је милостив. Нека Он суди.
