Црква се означава (присутна је) у Светим тајнама (Евхаристије) не као у симболима, него као удови у срцу, и као гране у корену дрвета и, као што рече Господ, лозе у чокоту. Јер овде није само заједништво у имену, нити сличност по аналогији, него је истост (идентичност) ствари.
Јер су ове тајне Тело и Крв Христова, и оне су Цркви Христовој истинска храна и пиће… И када би неко могао видети Цркву Христову по томе самоме колико је с Њиме сједињена и причешћује се Његовим Телом, видео би ништа друго него само оно Господње Тело…
Очигледно је такође да све што се у овој служби збива заједничко је и живима и преминулима (тј. читавој заједници Светих)… Оно што чини сву радост и блаженство тамошњим светима (на небу), па било да то назовеш Рајем, или Аврамовим наручјем, или местом ослобођеним од сваког бола и жалости, и светлим и зеленим и освежавајућим, или пак и самим Царством – није ништа друго него ова Чаша и овај Хлеб (Евхаристије)… Зато је и Господ уживање Светих у Будућем веку назвао Вечером, да покаже да ништа више (веће) тамо нема од Трпезе (Евхаристије).
Свети Никола Кавасила,
Тумачење Литургије
