Откако је Христос утемељио Цркву, она је на мети напада. Нападали су је они који су вјеровали у мноштво богова, распињали је они за које је Христос само један од пророка, прогонили они који су човјека прогласили Богом…
Историја се понавља. У времену које ће остати забиљежено као „Доба короне“ Цркви се спочитава друштвена неодговорност, иако смо овај Васкрс прославили скромније него икад, дајући тиме свој допринос у борби против вируса који је паралисао читаву планету.
Ипак, ни то није било довољно да се Црква, њена мисија и њено свештенство оставе на миру. Прозивају нас лажни душебрижници, којима би, чини се, једино одговарало да Црква затвори врата свих храмова, да свештеници поскидају мантије и да коначно ово друштво, у духу старих парола, „раскрсти са религијом“.
Схватајући уплашеност и неких наших вјерника, који страхују од већих окупљања, не схватамо оне који извориште ширења корона вируса смјештају у Путир, и који крајње злонамјерно дистрибуирају фотографије и видео снимке са Светих Литургија, желећи да гњев јавности запљусне Цркву, њене епископе и остало свештенство.
Епископ Милутин се упокојио од посљедица корона вируса, један млади вјероучитељ такође; епископ Стефан је на болничком лијечењу, као и још неколико свештеника. То је доказ да смо и ми, свештеници, дио овог друштва, али нико није нити може доказати да је вирус пренешен баш на Светој Литургији, баш из Светог Путира. То ће заувијек остати тајна, коју су наши душебрижници већ „открили“, откривајући своју површност и злонамјерност, раскривајући себе пред свијетом. Смета им Црква, а не сметају тржни центри, трговине, банке, пуне улице…
Они који нас нападају, споља или изнутра, суштински не разумију улогу Цркве у историји. Да појасним, крајње добронамјерно: Научници ће ускоро, вјерујем, направити вакцину која ће уклонити овај вирус из наших живота. Упркос тој чињеници, коју ће човјечанство дочекати са одушевљењем и олакшањем, човјек ће и даље остати смртно биће. Са короном или без ње, нама је умирати. У томе је суштина, а управо због те суштине ми не можемо, ни на трен, заборавити Онога чија смрт на Крсту и Васкрсење представљају темељ наше вјере, која је „основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих“ (Јевр. 1, 11).
Због тога Црква Христова мора, може и хоће наставити литургијски и светотајински живот, јер нам је узалуд и хиљаду година живјети на Земљи ако не окусимо радост Невечерњег Дана. То ће разумјети само они који су допустили да им Христос, Својом љубављу, раздани тмину у којој живимо.
Посрћући из гријеха у гријех, из понора у понор, из ништавила у ништавило, ставили смо човјека изнад Бога, похлепу изнад природе, грамзивост изнад љубави. Зато се немојмо чудити онима који би да посвјетовњаче Цркву Христову, да је лимитирају сопственим безумљем, остављајући уплашеног човјека на мети овосвјетских вјетрова лажи.
Збуњени, уплашени и изманипулисани човјек нашег времена, треба да стане пред духовно огледало, да потражи у срцу изгубљеног Христа, да Му се поклони, да Га пригрили, молећи опроштај за сва лутања, падове и посрнућа, те да се сјети давно изречених ријечи Светог Павла: „Јер је мени живот Христос, а смрт добитак“ (Фил. 1, 21).
Христос Васкрсе!
Извор: Епархија бихаћко-петровачка
