Јучер су нас напустила два стуба Српске цркве у свештенству, у одлучним временима нашег црквеног хода и битисања, отац Момчило Кривокапић и отац Душан Колунџић. Њихови дарови Светог Духа остаће неизбрисани у новијој историји СПЦ.
Више сам био везан за оца Момчила и његова духовна кретања. Он је матурирао, а ја сам те године уписао богословију. Биле су то године још мучне и напете у црквеном животу.
Већ као студент, отац Момо нам је био примјер. И као чтец и као студент показивао нам је одређени правац и храброст, неустрашивост и доследну вјерност Христу.
Шездесете године прошлог вијека биле су године провјере наше вјере у божански поредак човјека и Бога.
Биле су то године нашег призива на служење Богу и народу у Духу Светоме, али и године нашег младалачког поноса, неустрашивости па и ината у души и срцу, како је то рекао недавно, новопрестављени отац Момо.
Његова одлука да оде у свештени чин тих година, задивила је нашу генерацију. Отац Момчило је са витешким поносом узео свештенички чин, да би на „страшном мјесту могао постојати”.
Није прошло много времена, а из Котора су стизале охрабрујуће вијести. Са поносом смо пратили његов ход, његова кретања, његове литургијске походе. Господ му је давао „силу прегаоца и махове жњетве”. Била је то заиста „Луча микрокозма” у надасве тада ЦРНОЈ ГОРИ. Сила и свједочанство ријечи, почела је да шаље и прве студенте теологије управо из те заиста Црне Горе.
И Господ нам је показивао да се из немогућег може створити могуће.
Више нећу да набрајам заслуге слуге Божијег, великог протојереја оца Момчила. Остало ће сам Господ наш Исус Христос набројати на дан Суда, када буде отац наш Момо чуо глас „Добри слуго и вјерни, у маломе си вјеран био, уђи у радост Господара својега”.
ВЕЧНАЯ ТВОЯ ПАМЯТЬ ДОСТОБЛАЖЕНЕ И ПРИСНО ПАМЯТНЕ БРАТЕ НАШ МОМЧИЛО!
Архимандрит Данило (Љуботина)
