Богић Булатовић: Момчило

Уредник 4/30/2020 08:47:00 PM

Богић Булатовић: Момчило

Архијерејство, Првосвјештенство, Намјесништво…нијесу то титуле до којих се долази на пучанским зборовима и изборима! Некада буде и тога, некада чешће буде само то. Али некада сами Бог изабере и пошаље Намјесника свога на земљу своју, у Залив свој да достојно чува, храни, закриљује, усходи са народом својим! Да у име њихово страда, крст носи њихов, дјела и говори. И то тако да чини да нико, па ни онај озлопутали, не може рећи да би он то боље, поштеније, искреније, љепше, полетније и Богу угодније. Већ да свако од нас каже: Ох, како то дивно у наше име уради Отац Момчило, рече О. Момчило, дочека О. Момчило, угости О. Момчило, испрати О. Момчило, окријепи, испоштова… Да се пробуди наш понос – чији смо и ко нас заступа пред Богом и пред људима! Пред Царством Небеским и пред неправдом земаљском!

Имао сам срећу и част да сам рођен у парохији Његовој и да сам и касније, у људскоме лутању, вазда ту духовну пупчану врпцу непокидану имао са Њим и да ми је Његов глас увијек допирао, мушки глас отрежњења, укрепљења и утјехе! Допирао на свим раскршћима, морима и малодушјима! Нећу говорити у име Бокеља ко је био и шта је радио, које заслуге дивне је понио и како је славно трку завршио. Али свједочим шта се из те Чаше заливске прелило на наша Брда. Како је та духовна плима Момчилова захватила Гору Црну све до сјевера, и преко, све до обода наше прекоокеанске Отаџбине!

Много је званих, а мало изабраних! Много је рођених, а мало пробуђених! Много лијечника, а видара мало! Говорника превише, мудраца ријетко! Дјелатника сијасет – твораца, тек по који! Отац Момчило је био бирани, изабрани и ријетки!!! Нема васцијело Православље мало пароха крај мора, језера и ријека. Али оних са мрежом у рукама гвозденим, оних који лове и кријепе људске душе, као што је чинио отац Момчило, рибар, апостол и пастир, авај, тако је мало!!!

Горштак са мора! Каменштак са веслима и мрежом! Младић са Вјером од мрамора!

Док се Небо реси, гдје год се налазили, ми остајемо похарани парохијани са утјехом да нам остају Његова Дјеца! Прво, дјеца Његова у часним одорама, па онда и она проста, лаичка духовна дјеца Његова, са којом могу у један глас да забугарим:

Што Момчилу било до кољена,

Нама по земљици се вуче

Што Момчилу таман калпак био

Нама по раменима пада

Што Момчилу таман чизма била

Ми обје ноге мећемо

Што Момчилу златан прстен био

Ту ми цијеле руке завлачимо

Што Момчилу таман сабља била

То се нама с’ аршин земљом вуче

Што Момчилу таман џеба била

Ми се под њом ни дигнути не можемо!