Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић): Свето Причешће – извор здравља или извор болести?
Искуствени докази да свето Причешће никад није преносилац заразе
Независно од коронавируса, у сваком времену, нико не зна ко је међу причесницима здрав, а ко и од чега болестан. По логици већ споменутих самозваних „душебрижника” требало би да се сваки свештеник већ на почетку свога службовања разболи од неке преносиве или заразне болести и умре будући да после Причешћа свих, здравих и болесних, он употреби сав остатак светога Причешћа. Ипак, сви знамо колико међу свештеницима има деведесетогодишњакâ и стогодишњакâ (пример: писац ових редака је познавао светогорског монаха који је у сто седмој години живота корачао као младић). Један од најдуговечнијих људи у познатој нам историји био је извесни александријски патријарх који је прекорачио и старозаветни „библијски просек” од сто двадесет година. А шта тек рећи о свештенослужитељима који читав свој „радни век” проживе служећи у болницама, најчешће са разним тешким, па и неизлечивим болесницима, причешћујући се из истог светог Путира и пре и после њих? Као пример наводимо светог Порфирија Кавсокаливита, нашег нешто старијег савременика, који је деценијама служио у атинској Поликлиници. Ваља споменути и свештенике из нешто даље прошлости који су причешћивали болесне од туберкулозе, тада неизлечиве и смртоносне болести, и после туберкулозних самртника употребљавали до краја Причешће којим су их претходно причестили – и ништа им није било (пример: отац Венедикт Петракис у Грчкој, преминуо 1961. године). Не смемо прећутати ни света имена новијих руских подвижника овога кова, као што су свети Јован Кронштатски (с краја деветнаестог и почетка двадесетог века) и свети Лука (Војно- -Јасењецки), архиепископ симферопољски, по струци лекар, један од најугледнијих у совјетској Русији, којега су једном директно из логора у Сибиру довели у Москву да оперише неког совјетског главешину, а он је то прихватио само под условом да у операционој сали буде икона и пред њом упаљено кандило док он оперише пацијента.
У старије доба, доба позне антике и средњег века, Европом је харала куга, „црна смрт” која је прогутала више од сто милиона људи само у Европи. Чак ни у новије доба опасност од куге није нестала. Познат је догађај из 1830. године када се куга појавила у Москви и када је тадашњи митрополит московски, свети Филарет (Дроздов), одбио позив цара Николаја I Романова да напусти Москву и пређе на сигурно, у Петроград, после чега је и цар похитао у Москву да би, заједно са митрополитом, раме уз раме, прошао кроз масу оболелих са крстовима, иконама и црквеним барјацима, уз појање и кропљење болесникâ освећеном водом. Треба ли посебно наглашавати да се ни митрополит ни цар нису заразили? Шта тек рећи о шпанској грозници или шпанском грипу с краја Првог светског рата, пандемији која је од 1917. до 1920. године однела око педесет милиона људских живота? И недавно, у нашем, 21. веку, било је широко распрострањених епидемија, на сву срећу мање смртоносних.
Користимо, међутим, прилику да нагласимо да су и у Византији, и у царској Русији, и у Србији, и у другим земљама православне традиције, као и на хришћанском Западу, обавезно вршене црквене литије и молепствија за време трајања „помора”, како су називане тешке епидемије и пандемије, док су се тадашњи лекари, баш као и садашњи, свим силама борили за живот и оздрављење свих погођених заразом, у складу, наравно, са оновременим сазнањима медицинске науке. Поступало се тачно по Јеванђељу, по Христу: и молитва и медицина („и ово чинити и оно не изостављати”: Мат. 23, 23). И данас верујући лекари – а није их мало, ни у свету ни код нас – имају обичај да кажу: „За пацијента смо учинили све што смо могли; од сада – он је у Божјим рукама”. Ово пишемо са свешћу о томе да ће се сви стручњаци за све – Цркву, државу, науку, политику... – на својим „друштвеним мрежама” подсмевати онима које називају „заосталим и затуцаним поповима” уопште, а писцу ових редака посебно, што њему ни најмање не смета (напротив, њихову похвалу би доживео као покуду). Да не буде неспоразума: наш акценат није на томе да свештена лица нису умирала од куге, колере, шпанске грознице, САРС-а и других заразних болештина – јесу умирала – него на томе да нису умирала зато што су се причешћивала из исте Чаше и на исти начин као и тада неизлечиви болесници. Ни ти болесници нису умирали, по нашем најдубљем уверењу, због светога Причешћа него због других узрока и узрочника. Страшни такмац куге током векова била је, све до недавно, и губа или лепра. Она је, можда, била још ужаснија јер је убијала спорије, али је, заузврат, својим жртвама потпуно уништавала живот иоле налик на живот човека као боголиког бића.
Навешћемо један потресан пример из блиске прошлости. У Грчкој, јужно од Крита, постоји острвце Спиналонга. Оно је од 1905. до 1957. било место очаја и смрти: било је то место на којем су сами, изоловани, изопштени и напуштени, живели губавци. Логор за губавце је распуштен тек пошто је болест постала излечива. Енглескиња Викторија Хислоп је о том месту туге и ужаса написала дивну књигу под насловом „Острво”, а људи су га називали и „острвом живих мртваца” или „острвом смрти”. Године 1947. се на острву појавио строги аскет и човек непрестане молитве, свештеномонах Хрисант Кацулојанакис, и у оронулој црквици служио Литургију. Од губаваца нико није ни привирио у цркву, а многи су довикивали погрдне и светогрдне речи. Кад, гле чуда, кроз неколико дана он се опет појавио и опет служио. Тада му прилази један губавац и каже: „Ако се данас заједно причестимо, долазићу у цркву”. „Договорено”, одговара старац. Причестивши губавца, он употреби, као и увек, све што је остало од светог Причешћа. Кад је дошао следећи пут, његови трагични „парохијани” су очекивали да ће га угледати онаквим какви су били они. Али он је и даље био здрав и бодар. Од тада су сви губавци Спиналонге долазили на службу Божју и сви се причешћивали, а отац Хрисант је по пропису употребљавао свето Причешће после губаваца, из истог путира. И тако пуних десет година! За цело то време никада се ни од чега није разболео иако му је имунитет сигурно био никакав (никад у животу није окусио месо, а током поста је једном дневно јео мало неке траве и пио мало чаја). Када су 1957. губавци отишли, он је остао сâм још две године (по некима и више) како би одржавао гробове умрлих и молио се за покој њихових душа. Упокојио се на родном Криту у 82. години живота.
Примерâ бисмо могли да наведемо колико хоћете, али ограничићемо се само још на два-три. Први међу њима су свети Владика Николај и свети ава Јустин. Овај последњи је неких тридесет година свакодневно служио свету Литургију у манастиру Ћелијама код Ваљева, сваки пут употребљавајући свето Причешће после свих причешћених, а сви знамо колику је старост доживео. Грех би био да не поменемо и друге исповеднике и подвижнике Православља нашега времена – светога владику Варнаву (Настића), блаженопочившег патријарха Павла, старца Тадеја из Витовнице (преминулог у Бачкој) и друге, знане и незнане.
По правилу избегавамо да по имену спомињемо домаће још живе савременике, али овог пута ћемо учинити изузетак. Као олакшавајућу околност наводимо то да смо тражили одобрење од свога старијег брата и сабрата, живог, хвала Богу, здравог и крепког, да га споменемо у овом осврту, и да смо одобрење и благослов добили. Реч је о митрополиту црногорско-приморском Амфилохију. Од своје младости, док је био архимандрит у Атини, па у зрелим годинама, док је био епископ у Банату, и данас, у поодмаклим годинама, као митрополит Црне Горе, Брдâ и Приморја, владика Амфилохије увек лично причешћује сав присутни народ када служи свету Литургију, без обзира на често велики број причесника. Када и последњега причести, он одмах, пред свима, опет узима кашичицу и њоме поново узима Причешће, да нека света честица или која кап не би случајно пала на под, дакле из предострожности, због могуће непажње или неспретности неког од причесникâ. Питамо: да ли се због такве праксе икад разболео или је то један од разлога што је увек био – и, хвала Богу, до данас остао – здрав и крепак човек?
Ево још једног сведочанства из наших дана! Архимандрит Симеон (Анастасијадис), такође наш савременик, свештеник при болници „Свети Павле” у Солуну током десет пуних година, пише на почетку свога казивања: „Кад ме позову да причестим неког болесника у болничкој соби или чак и у одељењу за интензивну негу немогуће је да знам од чега он болује. Моја је обавеза да га причестим...” Затим наводи три случаја. Први случај: треба да причести младића чија је усна дупља била сва у ранама. Болесник га замоли: „Оче, ако је могуће, причестите ме кашичицом која ће само сада бити употребљена!” На уверавање оца Симеона да не треба да се плаши никакве заразе, младић му одговара: „Оче, ја ово тражим ради вас јер је моја болест озбиљна, а преноси се”. На то му отац Симеон објасни да се не брине јер за свештеника који причешћује болесника нема опасности од заразе. Младић се тада прекрсти, прими свето Причешће, а отац Симеон употреби остатак, из истог путира и истом кашичицом. Други случај: један тежак болесник, уз то дементан, испљуне свето Причешће. Отац Симеон је учинио једино што је било могуће и исправно: сâм је одмах употребио то Причешће. Трећи случај: позивају га да причести самртника, а један од лекара му прилази и шапатом каже: „Оче, он има сиду.” Отац Симеон се само прекрсти, причести болесника и употреби остатак Причешћа, као и увек. У продужетку се позива и на свештенике и на лекаре као сведоке да је многим болесницима, чак и оним најтежим, било боље после светога Причешћа, а да су неки, чак и они са неизлечивом болешћу, на чудесан начин оздрављали. Понекад, кад би болесник био у коми или у таквом стању да не може да се причести, он би га крстообразно благословио светим путиром и бивало би му лакше, а понеки би почињао и да се убрзано опоравља. „То сам, наглашава, гледао својим очима и пред многим сведоцима”. За све то, као и за своје добро здравље, он пружа кратко, једноставно, али и богословски савршено објашњење: „...У светом Причешћу ми не користимо кашичицу већ свету ложицу, а не користимо ни чашу већ свети Путир, свету Чашу”. Своју духовну зрелост показује овај часни свештенослужитељ и тиме што не осуђује оне који се боје да се болести преносе и причешћивањем. „Ја их апсолутно разумем јер они не верују и оправдавам их јер свето Причешће јесте ствар вере, а не питање научног експеримента.”
Исто овакво сведочење налазимо код оца Стефана Далијаниса, који већ четрдесет и осам година служи као болнички свештеник у болници за заразне болести у Западној Атици, у месту Егáлео (данас предграђу Атине). Треба ли наглашавати да је овај савесни свештеник до овога часа не само жив него и здрав, чио и крепак?
Посебно је дирљиво и сведочење владике Макарија (Тилиридиса), митрополита Најробија и егзарха Кеније, од 11. маја ове године, теолога познатог и признатог у читавој православној и хришћанској васељени, који већ четрдесет и три године дела као мисионар у црној Африци. За цело то време никада се није десило да се светим Причешћем пренесе било какав вирус иако у Африци владају многобројне болештине, често смртоносне, а света Литургија се служи у околностима незамисливим у Европи – у некој импровизованој кући или колиби, без основних хигијенских услова, или просто под неким дрветом – тако да у свети путир знају да упадну и разни инсекти, а о микробима не треба трошити речи. Новообраћени православни хришћани из разних племена показују живу веру првих хришћана и сви или готово сви се причешћују на свакој Литургији. „Ја сам се у Африци још као мирјанин увек причешћивао последњи, после болесникâ, и никад ми се, хвала Богу, ништа није десило. Касније, поставши епископ, безброј пута сам употребио свето Причешће после свих. У светом путиру је Христос...”, каже овај Божји човек и додаје да оспоравање живоносног и спасоносног карактера светог Причешћа представља дрскост (иврис, хибрис) и хулу на Бога (власфимиа, бласфемија), као и неправду према историји Цркве.
Не можемо, а да не споменемо још један скорашњи догађај који потврђује исту свету истину Православне Цркве. Пимен, деведесетогодишњи архиепископ града Сучеава у Молдавији (Румунија), био је позитиван на тесту за корону. У званичном саопштењу манастира Светог новомученика Јована Трапезунтског, у коме владика Пимен борави, наводи се да је он служио на Васкрс и на Васкршњи понедељак. Пошто се није осећао добро од почетка Велике недеље, смештен је у болницу на Васкршњи понедељак. После лавине медијских оптужби због тог догађаја стигли су лабораторијски резултати тестова свих манастирских отаца, као и лаика запослених у манастиру. Од свих њих позитиван је био резултат самог једног ђакона, који се једини није причестио из заједничког путира који је држао владика! Тај ђакон је, наиме, на Литургији имао послушање црквењака. Осим свих монаха тестирано је и двадесет пет свештеника Архиепископије који су били у контакту са владиком и ниједан од њих нема вирус! "Тако је Бог одредио због свих оних млаких у вери који не желе да схвате да је свето Причешће света Крв и Тело Христово, извор живота и благодати", наводи се у званичном саопштењу манастира. Истину да је свето Причешће извор обостранога здравља, душевног и телесног, а никако извор болести, могу да потврде сваки ђакон и сваки свештеник без изузетка будући да, као што смо већ нагласили, они после свих, из истог путира и истом ложицом (кашичицом), употребљавају сав остатак светог Причешћа.
Искуство свештенослужитељâ није, наравно, друкчије од искуства било ког верника. „...Црква верује да верни, поставши причешћем једно тело са Христом, и дошавши тако у додир са Његовим божанским енергијама, не само да не могу да се заразе преко светог Причешћа него да је оно извор живота и здравља”, писао је у своје време блаженопочивши патријарх Павле у чланку „Да ли треба брисати кашичицу после причешћа сваког верника?“, на шта он одговара да не треба. Притом се позива на сведочење светог Јована Кронштатског, изузетног литурга, чудотворца и исцелитеља, које гласи: „Колико сам пута имао прилике да видим болеснике истопљене као восак од болести, потпуно малаксале, умируће, а који су се после причешћа божанским Тајнама, по својој срдачној жељи или по мојој препоруци, на чудесан начин брзо опорављали”.
Патријарх Павле, који сигурно није богословствовао спекулативно, чисто „академски”, него благодатно- -подвижнички, озарењем и просвећењем од Духа Светога, као историјско образложење свога става по овом питању наводи исказ Јована Буте, уредника листа Православље у Карловачкој митрополији: „Ја се не бојим инфекције у причешћу, а нисам још чуо да је иједан свештеник био заражен тим путем” (подвлачење потписника овог текста). На наше тврђење да се за две хиљаде година хришћанства никад нико није заразио светим Причешћем – јер да јесте, то би непријатељима хришћанства био „крунски доказ” против њега! – са једне адресе, формално богословске, а реално нецрквене, ако не и антицрквене, уследило је питање: која стручна и научна анализа доказује да се стварно никад и нико није заразио причешћујући се? На то светогрдно питање одговарамо контрапитањем: а која, када и како доказује супротно? Није сувишно да поновимо: било је, има и биће свештенослужитеља који су умрли због заразе или неизлечивих болести (кардиоваскуларних, канцерогених, дијабетичарских и других), али не услед служења Литургије и причешћивања него из истих разлога из којих умиру и други људи, погођени истим или сличним болештинама.
