Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић): Свето Причешће – извор здравља или извор болести?
Богословско утемељење црквеног искуства
Истовремено, као богословско утемељење свога става, патријарх Павле наводи Христово и новозаветно учење о Христу као Хлебу небеском, од којега човек, једући га, живи вечно (види Јов. 6, 58), а у продужетку се позива на три више него речита светоотачка тумачења:
1. Онај ко се достојно причешћује Телом и Крвљу Христа Животодавца постаје сутелесник и једнокрван са Њим (св. Кирил Јерусалимски);
2. „мало квасца све тело према себи уподоби: тако обесмрћено Богом Тело Господње, будући у нама, све претвара и мења према себи” (св. Григорије Ниски) и
3. Црква, причешћујући се Телом и Крвљу Христовом, „не претвара њих у људско тело, као што бива са којом било другом храном, него се она (Црква) претвара у њих, пошто јаче надвлађује; као што гвожђе, стављено у огањ, и сâмо постаје огањ и не претвара огањ у гвожђе, и као што усијано гвожђе не видимо као гвожђе него просто као огањ, пошто се особине гвожђа тренутно губе због огња, тако и Христова Црква, кад би је ко могао видети онда када се сједини с Њим и причести се Његовим Телом, не би видео ништа друго него само Господње Тело” (блажени Никола Кавасила).
У истом духу богословствује и угледни грчки свештеник и теолог, др Никола Лудовикос. И он се, наравно, позива на свете Оце Цркве. Најпре наводи класично место из Посланице Ефесцима светог Игнатија Богоносца на којем се, по први пут у богословској књижевности, употребљава „медицински” термин за свето Причешће, Лек бесмртности, Лек дарован нама људима, по светом Игнатију, „да не умремо него да живимо у Богу кроз Исуса Христа”. Истовремено се и Лудовикос позива на Николу Кавасилу, по чијим речима Христос у светој Евхаристији, преко светог Причешћа, постаје за човека све: „...Он је и Светлост и дисање, он саздаје око да Га људи могу видети, просветљује их опет Собом, даје им се да Га виде; Он је и Хранитељ и храна, Он је Хлеб и даје хлеб живота, Он је и то што се даје...” Додаје и једну дивну песму на ову тему из Химни божанској љубави светог Симеона Новог Богослова:
„Тело Твоје пречисто, божанско, цело блиста огњем Божанства Твога, неисказиво помешано, сједињено, које ми даруј, Боже мој, а ово нечисто и трулежно тело, са Твојим свечистим Телом сједињено, и крв моја, помешана с Крвљу Твојом, сједини се, знам, и са Божанством Твојим и постадох Твоје најчистије Тело, светли и истински свети део, део преоблистан, прозрачан и сјајан.”
С обзиром на то да се светим Причешћем остварује јединство Христа и Његових верника које, по Кавасили, превазилази свако овоземаљско јединство, професор Лудовикос с пуним правом закључује да „часни Дарови, чак и ако претрпе спољашње пропадање (као, например, буђ) или ако се нехотице (или и, хипотетички, злонамерно) помешају са вирусима и микробима, постојећа благодат не дозвољава да они буду штетни за здравље вернога” као причасника обоженог Тела Христовог, што није друго до Царство Божје.
Слично се о светом Причешћу изражава и преподобни Порфирије Кавсокаливит: „Природно би било да и служитељ и верник умру живећи тако близу Тајне, тако близу Сунца. Али многомилостиви Бог благоволи и, чуј сад ову страшну ствар, већ обитава у нашој ништавности” (ту се свети Старац заплакао, по сведочењу почившег др Георгија Папазахоса, професора кардиологије на атинском универзитету, његовог личног лекара). По светом Порфирију, одлазећи са свете Литургије, одлазиш као христоносац.
Овде бисмо могли навести још много изјава светогорских монаха, наших савременика, којима они исповедају веру у свето Причешће као Лек бесмртности, али је више него довољно ако наведемо основне поруке званичног саопштења Свештене општине Свете Горе Атонске, њеног највишег духовног и управног органа, од 13. маја текуће године: „Свето Причешће представља извор освећења, спасења, светлости и учешћа у животу Господњем. Оно ни у ком случају не може бити узрок преношења заразних болести или икаквог другог зла. То сведочи вековно искуство, то је сазнање и учење наше Цркве, у то непоколебиво верујемо као хришћани и њени верни чланови. Црква је била и остала давалац вечних добара, Тела Христовог и Крви Његове, преко којих можемо да се сјединимо са Распетим и Васкрслим Христом, побеђујући смрт.” У наставку свог саопштења Свештена општина истиче и етичку, правну и цивилизацијску димензију данашње политичко-медијске кампање против светог Причешћа: „... Садашњу пандемију и борбу против ње не треба повезивати са могућношћу учествовања верникâ у светим Тајнама Православне Цркве да као резултат не бисмо добили ограничавање верске слободе и хришћанског богослужења.”
У истом духу Свети Синод Грчке (Јеладске) Цркве званично изјављује у својој окружној посланици клиру и народу од 10. априла ове године: „Привремено обустављање наших богослужбених сабрања ни у ком случају не значи да прихватамо гледишта оних који тврде да се преношење коронавируса остварује и преко свете Тајне Евхаристије. Света Евхаристија за верне представља извор Живота и Лек бесмртности. Онај ко се причешћује Телом и Крвљу Христовом добија преизобилни живот, а не смрт.” Затим додаје: „Нико се, уосталом, није разболео услед свог учешћа у светој Тајни Евхаристије... Они који су изван живота Цркве не могу, наравно, да разумеју овакву нашу веру јер су лишени искуства светога Причешћа...” Истоветан став заступа и Свети Синод Српске Православне Цркве. „Поштујући значај и достигнућа медицине, које сматра великим Божјим даром и великим људским подвигом, она својим верницима нуди и јединствени Лек бесмртности, свето Причешће...” (саопштење за јавност од 16. марта текуће године). „Неразумно је и крајње злонамерно очекивање оних који нити долазе у цркву нити се причешћују да ће сама Црква ускратити својим верницима оно што је за њу и за њих најважније и најсветије – свето Причешће” (саопштење за јавност од 23. марта текуће године). „Црква неће прекидати служење свете Литургије нити престати да причешћује вернике јер је то ствар око које се не може расправљати: она представља основу наше вере у Бога Живога. (...) Ризик није свето Причешће (напротив, њега примамо, поред осталог, и на исцељење душе и тела) већ реално присутна опасност од вируса, независно од Причешћа, због његове експанзије на сваком кораку...” (саопштење за јавност од 28. марта текуће године).
На истом је трагу и Епархија (или Митрополија) црногорско-приморска: „...Причешћује се Тијелом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа за исцјељење од свих вируса, здравље и спасење душе и тијела и задобијање вјечног живота. (...) Кад је у питању одговоран однос према ближњима, а у погледу пријетеће заразе, ми смо свјесни да има очекиваних и природних разлика између вјерујућих људи и оних који у црквеном обреду не виде ништа суштински важно. Првима је литургијско сабрање, уз обавезно учешће крштених људи у њему, – извор снаге и храбрости пред искушењима, а другима је то тек – повећани извор могуће заразе(!?). Иако нам вјековно искуство говори да су литургијски скупови са причешћем вјерникâ увијек доносили нову народну снагу, јачали љубав и стрпљивост, а никада никога нијесу заразили (како у јеку некадашње куге, колере, грознице, тако и у вријеме нама савремених вируса), – у дијелу јавности, као и у врху владајућих структура, преовлађује страх од оног што се никада није десило. (...) Према прецизним упутствима и савјетима блаженопочившег патријарха српског Павла, које је дао на основу учења светих Отаца и црквеног Предања, нити је кад било, нити се може збити, да се вјерујући и крштени човјек зарази преко светог путира и причасне кашике. Разумијемо да је то нецрквеним људима страно и далеко, али управо због тога Црква никада никога није ни приморавала ни позивала да, мимо своје савјести и слободе, учествује у оваквом богослужењу. А ко је долазио слободно и по вјери – на том се мјесту не би заразио него би се духовно укријепио. (...) Црквена сабрања вјерујућих људи могу само допринијети свеопштем здрављу и отпорности, те она ни под каквим видом, ни у једном свом сегменету, нијесу могла бити извори ни преносиоци заразе” (саопштење за јавност од 23. марта текуће године).
И друге наше епархије оглашавале су се на сличан начин. Нека нам то не буде уписано у грех нескромности, али навешћемо и аналогни одломак из саопштења Епархије бачке од 22. марта текуће године: „Вернима посебно наглашавамо да је свето Причешће остварење исте оне заједнице са Господом која нас у пуноћи чека у Царству небеском и да је Христос заиста истински и коначни Лекар душа и тела наших, те да Тело и Крв Господња никако не могу бити узрок било какве болести нити преносилац заразе, али и да свето Причешће, истовремено, не представља магијску заштиту од вирусâ и заразних болести који нам прете са других страна, – изван светог Путира, – приликом доласка у цркву, или повратка својим домовима, или боравка у зараженим срединама.”
На исти начин звуче и појединачне или заједничке изјаве и поруке појединих наших архијереја. На првом месту упућујемо на поруку Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија од 21. марта текуће године, у којој, поред осталог, читамо и ово: „Црква Христова своја богослужења није обустављала ни у далеко тежим условима средњевјековне куге, разних колера и грозница, па ни скорашњих епидемија с краја 20. и почетка 21. вијека. И никада, у тим околностима, није се десило да се кроз црквене скупове или у вези са њима преноси иједна од заразних болести.” Опет можда не сасвим прилично, навешћемо и свој одговор на питање Јелене Тасић, новинарке листа Danas, од 27. марта текуће године, у којем тврдимо: „Зараза се добија на разне начине, нарочито када се не поштују инструкције државе и медицинске струке, а то погађа и свештена лица. Од Причешћа се за две хиљаде година никад нико није заразио, па ни свештеници који су причешћивали губавце, туберкулозне и друге оболеле од тада неизлечивих заразних болести. Ако је проблем у богослужењу и причешћивању, како то да бивају заражени они који никад у цркву и не улазе, акамоли да се причешћују?” У истом интервјуу изјављујемо да „лишавање хришћана потребе причешћивања, у храму или дому, јесте опција која се у Цркви не разматра ни као теоретска могућност”. У продужетку интервјуа додајемо: „Синод не располаже прецизним подацима из разних епархија наше Цркве, али непрекидно, службеним актима и јавним саопштењима, апелује на све да ситуацију схвате крајње озбиљно и да се придржавају обавезујућих препорука лекарâ, јунакâ нашег доба, и одлука државних власти, како наших тако и других где живе наша Црква и наш народ, притом не правећи труле компромисе када је у питању богослужбени живот Цркве, а пре свега људско и уставно право свих грађана који то желе да се причешћују, при чему се, уколико смо сви одговорни и као верници и као грађани, може и ово чинити и оно не изостављати, по речима Христовим (Лук, 11, 42).”
Исто или слично, али увек једнозначно, пишу и наши проверени теолози. Тако професор др Здравко Пено, у тексту под изазовним насловом „Тајна Причешћа и болест вирусоманије”, објављеном на порталу Видовдан 13. априла текуће године, пише: „Обична храна постаје наше тело, а причешћујући се човек постаје оно што једе – Тело Христово. Реч је, дакле, о два потпуно другачија метаболизма: потрошачком и евхаристијском. Зато је крајње безбожно поистовећивати их јер се тиме вера у Тајну Евхаристије обесвећује, као што себе обесвећује онај ко веру ограђује сумњом да се може заразити светим Причешћем.”
Ако бисмо наставили са навођењем оваквих текстова из светоотачке литературе, званичних одлука и саопштења помесних Православних Цркава, у том броју и наше, као и студијâ и расправâ аутентично православних савремених теолога и духовника, овај наш скромни спис – замишљен као осврт на дискусију данашњих православних и „новоправославних” (не кажемо, као неки, „НАТО-православних”) теолога о причешћивању под условима епидемије или чак пандемије вируса ковид-19, ионако већ преопширан за модерне списатељске и читалачке стандарде – претворио би се у вишетомни зборник. Стога одустајемо од даљег навођења вредних и значајних исказа страних и домаћих аутора који су се огласили на ову тему.
