У овом бурном времену кад се боримо за елементарну правду и кад бранимо Цркву од насртаја антиуставног безакоња, пастирска нам брига налаже да упозоримо и на опасности које су се надвиле над голим животима вјерујућих хришћана и свих грађана Црне Горе.
Бог је дао да се и у наше дане испуне оне ријечи народне мудрости која каже да ни једна невоља не долази сама. Тешко је живјети у земљи којом тако дуго једни исти људи владају без потребе за договором и дијалогом око важних тема. Тешко је бити грађанин државе у којој законе најмање поштују они који су их сами доносили. Мучно је бити припадник друштва у ком су највеће зараде и најуноснији послови загарантовани само онима који су блиски владајућем режиму. А народу – мрвице са стола, као испуњење оне потресне библијске слике!
На све то, и на нас у Црној Гори, као и свуда у свијету, Господ је попустио епидемију смртоносног вируса. Само што се на њу, овдје код нас, безбожном и паничном медијском пропагандом, покушава да накалеми епидемија страха и међусобног неповјерења. Такав страх за голи живот – никад није био својствен Црногорцима. Природна брига за сопствено здравље и за безбједност ближњих, злоупотребљава се како би се појачала репресија над слободним човјеком и како би се ширило једноумље. Но, поред свега тога, наше молитвене литије, на јединствен начин у Европи, показују да је народ постао слободан, да је престао да буде ”стока једна грдна, добре душе кад јој ребра пучу”.
Ето у таквим околностима дочекасмо љетње доба ове 2020. године Господње. Доба у ком је наш народ, по навици, могао најлакше да заради своју кору хлеба. Међутим, како ствари стоје, и то ће – овога љета – бити изузетно тешко. Вирусна болест КОВИД 19, па затим вирус општег безакоња, и на крају вирус ”закона који лежи у топузу” – навалили су се на наш обесправљени народ, не бирајући међу националним опредјељењима, међу младима и старима, међу незапосленим очевима и обесправљеним мајкама. Свима нам је тешко, а биће још теже у погледу материјалне егзистенције. Судбину већине грађана дијеле и наши свештеници – од којих многи живе од социјалне помоћи Цркве, која у ствари живи од народа, као и монаси који су се и заклели на сиромашан и скроман живот. Црква, поред бриге о свештенству и монаштву са мноштвом новообновљених манастира, од својих невеликих средстава отворила је и четири народне кухиње (Цетиње, Подгорица, Беране, Бијело Поље) у којима се хране стотине сиромашних породица. Истовремено, Митрополија, нарочито преко Манастира Острога, на сваки начин, помаже великом броју угрожених људи, а посебна је брига посвећена избјеглицама са Косова и Метохије, из Босне и Херцеговине, Хрватске. Осим тога, Црква се брине и о омладини, која је будућност ове земље, тако што издваја десетине стипендија за студенте разних факултета. Буквално, све што је стекла и што стиче својим трудом, као и што добије народним прилозима, Црква дијели и додјељује другима. Наше монаштво све се више бави пољопривредом и сточарством, обнављајући духовно себе и светиње, као и остатке црквене имовине коју држава није одузела. Монаси и монахиње својим трудом зарађују свој хљеб, све им је заједничко, нико од њих не стиче за себе или своје него само за општу корист и служење свима. Тим својим трудом, као и увијек, служе за примјер свима грађанима, нарочито онима који су напустили своја имања, а у градовима остали и остају без посла и плате.
Позивамо сву богољубиву хришћанску господу, сву нашу браћу и сестре и све људе добре воље, да пред предстојећим тегобама стојимо достојанствено. Да будемо човјекољубиви у мјери на коју нас позива јеванђеље. Да све братски дијелимо, и да бринемо о пријатељу и комшији онако како бисмо вољели да неко брине о нама. Наша Црква то чини колико може и умије, и чиниће и даље, бринући најприје о онима који су сами и који су на ивици глади. Нас у Црној Гори нема превише по броју, и сви смо, мање или више, у међусобним родбинским и кумовским везама. Сваки човјек нам је брат јер смо сви створења једног Оца Небеског. То нашу обавезу да једни о другима побринемо чини још и већом. Они, којима је Бог дао да имају, нека своју имовину схвате као дар који, у овим тешким временима, по расуђивању и онолико колико се може, подијеле са другима. А они који приме помоћ или зајам, нека то чине са благодарношћу.
Какви будемо једни према другима, сада кад је најтеже, тако ће нам и Господ вратити, када, по Његовој вољи и милости, дођу дани избављења од васколиких напасти које нас сналазе.
