Четворочлани стручни тим Покрајинског завода за заштиту споменика културе вратио се из Хиландара по окончању прве овогодишње кампање конзерваторских радова која је, због епидемиолошких разлога, уместо уобичајена два и по месеца трајала свега 25 дана. Подсетимо, одмах након што је у марту 2004. године Света царска српска лавра тешко пострадала у пожару, сликари-конзерватори Завода, дуборесци, позлатари и техничари за уметничку обраду дрвета укључени су у обнову манастира. У последње три године њихов фокус је на мобилијару главног хиландарског храма, Милутинове цркве, једне од најлепших и најмонументалнијих грађевина на целој Светој гори, тако да је по завршетку рестаурације и конзервације Часне трпезе са киворијумом отпочео посао на ревитализацији тронова – Тројеручице, Светог Николе и Света Tри Jерарха.
– Првобитно је требало да у манастиру будемо одмах после Ускрса. То, међутим, због короне није било могуће, али смо ипак искористили прилику да одемо на Свету гору, која се указала почетком јула, како бисмо бар нешто од планираног урадили – каже за „Дневник“ сликар конзерватор Синиша Зековић, који испред Покрајинског завода за заштиту споменика културе руководи радовима у Хиландару. – А примарни нам је задатак био да се Богородичин трон стилски уједначи. Наиме, основе трона су дрводељски израђене у другој половини 18. века, отприлике у времена када је настао и садашњи иконостас, док су парапети, односно доња зона и сам рам са заштитним стаклом, иза којег је чудотворна икона Тројеручице, из почетка 20. века. Предложили смо да склонимо те накнадне интервенције и парапете ускладимо са основама трона, и ту је нашу идеју, уз мале корекције, Сабор стараца на крају прихватио. Поред тога, завршаван је дуборез на трону Три јерарха, а рестаурирали смо и неколико малих целивајућих икона.
Током боравка у манастиру искрсло је, међутим, и неколико непланираних, али веома хитних послова. Један од њих је спашавање централног дела тзв. венецијалног плафона са великом иконом Исуса Христа, дело монаха Георгија Митрофановића с почетка 17. века. У току обимних грађевинских радова на овом делу Царске лавре, који подразумевају, између осталог, санацију крова и решавање међуспратне конструкције, пали су делови дуборезног рама иконе. И претила је реална опасност да се и остатак обруши, те да икона буде неповратно оштећена.
– Били смо стога приморани да с плафона скинемо цео рам с иконом, која је, будући рађена на дасци, већ сама по себи била прилично угрожена, распуцала... Урадили смо превентивну конзервацију - труле лајсне смо очистили, импрегнирали, али објективно нисмо на располагању имали довољно времена да бисмо у потпуности заштитили саму икону. То ће нам бити први задатак ако будемо могли да на јесен одемо на Свету гору. Јер, икона је, како ми то кажемо, практично „закључана” ексерима, због чега „ради”, и мораћемо пре свега да на њу наместимо кушаке да би могла да дише, да више не би пуцала.
Овим захватом је истовремено решена још једна дилема, која је оптерећивала грађевинце ангажоване на обнови трпезарије. Они су, наиме, у једном тренутку, када је су на ред дошли радови на међуспратној конструкцији, предложили да се за сваки случај поменути касетасти венецијански плафон скине. Реализација ове идеје је привремено избегнута, али је сада прилазак конзерватора икони Исуса Христа показао и да би такав корак вероватно значио неповратно уништење плафона. Јер, „инспекцијом” је утврђено да је буквално свака, па и најмања лајсница плафона учвршћена бар са пет ексера и да демонтаже нема без њиховог чупања, а после тога би обнова била практично немогућа мисија.
Манастирско братство је такође замолило тим Покрајинског завода да проба да спаси комад фреске из 1797, сачуван на челу пролаза између трема и Дохије. Јер, у предстојећим грађевинским радовима тај део прилаза трпезарији мора бити президан, што би последично значило и обијање фреске. Поред тога, требало је и превентивно колико-толико заштитити живопис у апсиди трпезарије, будући да је јако нестабилан, а питање је када ће на Свету гору успети да дођу стручњаци Републичког завода за заштиту споменика културе, који су на себе преузели конзервацију и рестаурацију свих фресака из трпезарије, које је већином 1630. осликао Митрофановић.
– Реално, за ово кратко време уопште нисмо мало урадили, напротив – наводи Зековић. – Нажалост, из епидемиолошких разлога нисмо могли дуже да останемо. Илустрације ради, манастир у који је током јуна, јула и августа знао да угости више од стотину мирјана дневно, сада походе највише двоје-троје туриста. Слична је ситуација и на градилишту, где је свега тридесетак људи, а и они ће ускоро морати да напусте Свету гору, па ће од даљег развоја ситуације са короном зависити и којом ће динамиком бити настављена обнова Свете царске лавре. У сваком случају, уколико будемо могли да кампању наставимо на јесен, план нам је да завршимо Богородичин и тронове Светог Николе и Света три јерарха, да позлатимо нове парапете, лајсне и стопе, као и да решимо питање сигурносног стакла, које штити Тројеручицу.
Извор: dnevnik.rs
