Страшно је присјећати се трагедија, а још је страшније заборављати их. Ко их заборави поновиће му се, а ко их се присјети изнова ће сјећањем проживјети ону исту бол. „Олуја“ је једна од највећих трагедија нашег народа, рана која не зацјељује, бол која изнова боли…
„Олуја“ је етничко чишћење једног народа, злочин без казне, сумрак људскости, али и довршетак Павелићевог наума. Дјело започето 1941. окончано је 1995. године, уз нијемо ћутање Европе, уз скрштене руке Србије, уз незаинтересованост (пре)далеке Русије. Оно мало крајишких Срба скупило је своје хиљадугодишње постојање у завежљај и на трактору кренуло на пут за нигдје, да остављени од свих бар спасу голи живот пред најездом неких нових усташа. Намјере хрватске државне власти биле су јасне, прогнати сво српско становништво, одмах и заувијек, што потврђују Брионски транскрипти.
С друге стране, транскрипти Врховног савјета одбране у Београду потврђују потпуну незаинтересованост тадашње власти у Београду да заштити свој народ. Крајишки Срби, у процјепу подивљалог усташтва и српске неслоге, платили су погромом, запечативши избјеглиштвом жељу за слободом, лутајући пустињом остављености као Мојсијев народ по земљи Хананској.
Прошло је 25 година. Промијенило се много тога, а заправо је све остало исто. Срби у Хрватској су на историјском минимуму, а има их тек толико да још увијек могу сахрањивати једни друге. Ипак, злочин се не заборавља, нити се смије заборавити било ко од 742 убијена војника, било ко од 1. 196 убијених цивила, као ни преко 200 хиљада протјераних. Борис Милошевић, актуелни потпредсједник хрватске владе, може опраштати у своје име, у име Милорада Пуповца, али не може у име оних које је хрватска држава и војска завила у црно, убијајући живот и будућност тамошњих Срба. Још је страшније присуством у Книну дати легитимитет прогону и злочинима. Тај се поступак не може оправдати, јер вјерујем да огромна већина Срба, ма гдје се налазили, не може схватити властољубиве поступке својих такозваних представника.
Док наши сународници у многим селима Сјеверне Далмације још увијек живе без струје и воде, иако је увелико 21. вијек а Хрватска чланица Европске Уније, тешко је схватити било шта, а понајмање одлазак српских представника у Книн да прославе прогон сопственог народа. Ове ријечи нису политичка опсервација данашњице, већ вапај да се вратимо себи, да Срби напокон схвате да су једно, да могу много када брину једни о другима, јер ми, иако смо мали народ, можемо и морамо сачувати себе.
За крај, поновићу мисао великог Николе Пашића, који је рекао: „Срби јесу мали народ, али између Беча и Стамбола већег нема!“
Извор: Епархија бихаћко-петровачка
