Тема часа: Због свега и за све... - утврђивање (седми час)
Драги ученици, лепа је прилика да у оквиру овонедељног часа заједно обновимо важне детаље у погледу лекције коју смо обрадили на нашем претходном часу.
“А и Авељ принесе од првина стада свога... И Господ погледа на Авеља и на његов принос...” Пост. 4, 4 Ово беше прва Анафора описана у Светом Писму.
Од првих дана како се човек удаљио грехопадом од Бога, приносио му је дарове од Његових дарова. Старозаветни људи су Богу приносили дарове (жртве) ради искупљења, по Закону и упутству датом од Бога, ишчекујућу час када ће Господ испунити завет Свој, јер - “пре доласка вере бисмо под законом чувани и затворени за веру која се имала открити.” (Гал. 3, 23). Те жртве су биле материјалне, прописане Законом и обавезне. У очима старих јудеја жртве су Закон, али у очима Господњим биле су тест вере и љубави, као пример жртве праоца Авраама, када Господ кушаше Аврама да на жртву принесе свог јединог сина, за којег му Господ рече да ће га умножити. И би тако...
Испуни Господ завет Свој! Испуни завет Отац наш Небески, те даде Сина свога - “јер Бог тако заволе свет да је Сина својега Јединородног дао...” (Јн. 3, 16) - да принесе себе на жртву једном за свага, оставивши нам залог вечног спасења – Тело и Крв Своју, Свето Причешће. И оставио нам је отворена врата Царства Божјег да "сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни.” (Јн. 3, 16). Старозаветни људи су приносили крвне жртве по закону, а нама је Господ оставио у аманет само заповест о Љубави, и позив на вечну заједницу Исте, утврђену у телу и крви Његовој, ако ли ко по вери хоће да се одазове.
“А, кад дође вера, више нисмо под васпитачем (законом)” (Гал. 3, 25), већ у непрекидној радости живота у Христу која се континуирано и конкретно пртврђује кроз Благодарење (Евхаристију), Узношење (Анафору) и Причасност. Јер сваки који благодари – воли, а онај који воли жели да дарива. А, ми немамо дарова које нисмо примили од Бога! Ни духовних ни материјалних. А ипак имамо принос. Ипак имамо шта да принесемо Господу, јер нам је дато.
О неизмерне Љубави, о дивног ли Оца нашег Небеског!, који све даде нама и за нас. Прво је дао Сина свога на жртву да нас искупи и спасе, потом нам даде и дарове природе да му приносимо на Литургији, а потом Духом Својим опет даје благодат претварања истих у Тело и Крв своју, да би ми примивши их у себе на дар, и поставши причасници Бића Његовог, које је надвладало смрт, имали живот вечни.
Све нам је дато, баш све. Дата нам је и слободна воља да одлучимо да ли желимо све што нам је дато или не. А, за узврат Господ тражи само нашу љубав, и толико труда колико је потребно да Господу на позив у заједницу Љубави кажемо – да. Толико напора, колико је потребно да препознамо да смо ми Његово од Његових, те принесемо “због свега и за све”, не само брашно и вино, већ душе своје у љубави благодарне, као некада Авељ жртве вечерње. И баш као што је Авељ приносио горуће жртве Богу, а Бог их ваздухом узносио на небо, тако и ми треба непрестено делима љубави да приносимо сами себе (и једни друге) Христу Богу, у нади, пламеном вером. А, Господ Бог ће учинити да се и наше душе као миомирисни кад, Духом Светим узнесу у Царство Божје, пред Лице Његово, где радост не престаје.
Ваш вероучитељ, Бранислав
