Не вреди лагати себе да би било боље да живимо у неким другим старим временима. Ни у историји световног друштва, ни у историји Цркве, нит` постоји нити ће икада постојати време у коме су све околности идеалне. Ми смо ти који својим животом учествују у стварању свога времена. О томе нам јасно сведочи и приповетка Ђуре Јакшића Добри пастир из 1875. године.
Радња ове приповетке дешава се у првој половини XIX века у банатском селу Липолист. Писац описује ово село као веома лепо, чисто, уредно, економски стабилно и примерно, са Црквом пуном народа и школом пуном ђака. Но, каже писац, ,,некада је сасвим другачије изгледало“: неугледно, прљаво, запуштено, без школе и са оронулом црквом, али препуним кафанама (звучи познато?). И одмах после описа актуелног и пређашњег изгледа села, писац објашњава како је дошло до те промене ,,за 180 степени“. Заслуга за то припада ,,оцу Тихомиру“, главном јунаку ове приповетке, који је дошао у село Липолист на парохију након смрти ,,попа Тривуна“. Тихомир је свештеник (удовац) који оставља богату парохију и долази у ову сиромашну, јер како и сам каже: ,,Богатима немам чиме и не знам како да помогнем, само ми остаје сиротиња, и њој бих волео послужити.“ Затим одмах са речи прелази на дела: у селу успева да уреди цркву и подигне школу, као и да привуче народ у исте. Својим владањем даје пример своме стаду: не пије, не пуши, не свраћа у кафане, сам одржава кућу и подиже своје троје деце. Помаже свакоме коме је помоћ потребна (убогима, злостављанима). Али, пошто као такав није био по вољи мађарским официрима и Немцима, бива оклеветан за атеизам и блуд и услед лажних оптужби по казни добија премештај у другу парохију. Ту ,,казну“ никада није одслужио, пошто се током путовања по оштрој банатској зими, разболео од тифуса и убрзо умро.
Треба приметити да Ђура Јакшић свештеника Тривуна назива попом, а свештеника Тихомира оцем. Зашто? Тривун није описан као негативан лик већ као пасиван —није злобан али је немаран, неуредан и склон алкохолизму, од чега и умире. Од народа се издваја једино по камилавци и мантији, док у лошим животним навикама иде у корак са народом.
Свештеника Тихомира, пак назива ,,оцем“, јер је у даљем следу догађаја показао очинску бригу за народ који му је поверен. Његове беседе нису дугачке али су садржајне. За тешко стање у селу није кривио ни власт, нити икога од суседа (мада су банатски Срби били често дискриминисани од стране Мађара и Немаца) него сам српски народ и саветовао га да уколико хоће да опстане у Банату мора прво себе поправити — одбацити своје лоше навике и вратити се Христу.
Он не говори много али много ради. Обновивши Цркву и подигавши школу у селу он селу пружа прилику за нови почетак..
И не само то: он изграђује и обнавља Цркву као ,,богочовечански организам“ (Свети Јустин Ћелијски) — тражи и враћа залутале овце на прави пут, помаже невољнима, штити уцвељене. Као што каже Свети апостол Павле ,,свима сам био све.“ Од мужа злостављану и прогнану сиротицу Марту прихвата у свој дом и помаже јој да превазиђе брачну кризу: одлази да разговара са њеним мужем, прекорева га што је поверовао лажним оптужбама о прељуби, забрањује му да је вређа и саветује га да поступи по Јеванђељу, тј. да је прими натраг. Заузима се чак и за оне парохијане од којих су сви дигли руке: пијаном Вилипу успева да помогне да врати огроман дуг и прокоцкано имање.
Отац Тихомир није био само брижан отац своје духовне деце, већ им је био и пример за углед – Добар пастир. Упркос наваљивању народа да по узору на старог попа заједно са њима искапи ,,понеку (чувено ,,ајмо на по једну“) чутурицу винца и ракијице“, отац Тихомир остаје непоколебив — не окуша ни кап алкохолног пића. Он сам подиже своју скромну кућицу, уређује и одржава је чистом и светлом. Његова сирота деца су увек дотерана, у школи редовна и што је најважније — васпитана са пуно љубави (а не насиљем и батином).
Нажалост, врлински живот овога свештеника и препород који се као плод његовог рада десио, су били трн у оку људима који су пуни мржње и његов крај је помало трагичан јер умире не стигавши да изврши неправедну казну, издан од оних који би требало да су му најближи.
Наравно, Тихомир је и умирући знао да га Христос чека у своме наручју и да нема те неправде која је већа од љубави Божије. Не бих да сада судим оним ликовима из приповетке који о. Тихомира неправедно осудили, али се из приповетке види да је Тихомир хришћански, кротко, подносио велику неправду знајући да је све у Руци Божијој, и да ће нам Господ даровати Своје Вечно Царство.
Премда је ова слика трпељивог страдања велика слика како хришћанин треба да гледа на живот, за мене је из ове приповетке (осим чињенице крајње неправде) најзначајнија слика препорода који се десио животом овог светог свештеника. Доследно следујући речима Христовим, он је својим животом довео до препорода многих људи који припадају овом соју. Својом вером и својим животом по вери и обичан хришћанин је у стању да преображава у светлост и лепоту све чега се дотакне. Мало ли је пута историја то показала? Зар нисмо видели преображај у време Светог Саве? Зар нисмо видели дело Светог Владике Николаја? Уосталом зар недавно нисмо видели да се то исто дешава у Црној Гори са личношћу митрополита Амфилохија? Верност и љубав према Христу, искрена вера и свештеника и народа је можда оно што је неопходно за препород за којим као народ и друштво чезнемо.
Вероучитељ Филип Зеленовић
Извор: Епархија жичка
