Питање духовнику:
Оче, обраћам вам се у нади да ћете ми помоћи у избору који ће заувијек промјенити мој живот. Знам да сте већ два пута одговарали на питања у вези монаштва али ја нажалост у њима нисам нашао свој одговор, те Вас молим свим срцем помозите ми. Ја немам коме да се обратим. Средњошколац сам, самим тим овај мој избор је многима несхватљив.
Својим родитељима се не могу одмах обратити, јер они не разумију моју потребу за Богом и духовним растом. Размишљао сам да побјегнем у манстир од куће без знања родитеља, али ипак не желим да их тако жалостим и да им стварам неприлике. На вашу препоруку да онај ко сматра да треба да постане монах треба да оде у манастир као гост на пар дана како би провјерио ту своју жељу, ја не могу да одговорим, јер овако млад ја нити имам средства за то, а вјероватно ни подршку родитеља. Подршку родитеља знам да немам јер сам намјерно у шали пар пута као тему навео монаштво и себе као једног од монаха на шта су се моји родитељи згрозили. Ја овај свој приједлог бојим се пред њих изнијети јер знам да ћу их тиме ражалостити. То је апсолутно све супротно од онога сто они очекују од мог живота. Ја ове године треба да упишем факултет и сви размишљају и предлажу ми шта да упишем, док ја у себи размишљам да одем из овога свијета у манастир и то ми задаје доста бриге јер се осјећам усамљено због тога што немам с киме да подијелим свој проблем. Наиме, прије више од годину дана, у мени се јавила мисао и жеља да постанем монах. Тада ми се то учинило немогуће и сасвим супротно мојим жељама и начину живота. Међутим, за годину дана се много тога промјенило. Жељом и трудом да духовно узрастем уз Божију милост десио се неочекивани обрт у мом животу. Све овоземаљско и пролазно сам омрзнуо. Не у смислу зле мржње, већ једноставно моја интересовања су доживјела потпуни преокрет. Прије сам био доста друштвен момак, желио сам и тежио свакоме друштву и проводу. Желио сам скупе ствари, новац, много имовине и много успјеха у разним сферама живота. А сада ме то не занима, чак ме и жалости, јер ме то много саблажњава. Ја сада желим мир. Тај мир ја сада стичем само у својој кући читајући духовну литературу, молећи се и смирујући се послушношћу родитељима. Чим изађем из куће, у школу или вани са пријатељима, мој мир нестаје, јер сам преслаб и често падам пред притиском друштва и околине па се бринем, причам и размишљам о пролазним стварима. Али опет са свим овим промјенама и можда бас због свих ових силних падова моја жеља за монаштвом се устостручила, чак до те мјере да понекад о томе размишљам о као већ одлученој ствари која представља једини пут мога живота. Проблем је што та жеља није увијек утврђена јер не знам да ли је моја жеља за монаштвом праведна. Ја желим да се приближим Богу и да тако живим. Желим да се очистим и сачувам душу своју. Све чему тежим тренутно је Царство Небеско. Не желим то да жртвујем за било шта пролазно. Ја живот у манастиру замишљам у виду молитве, преданости Богу, и апсолутној послушности. Још као најбитније желим свога духовног оца, који ће сваку моју грешку исправљати и учити свему Богу угодном. Моје мишљене о монаштву вам пишем јер сам сазнао да се може десити да неко мисли да жели монаштво али да заправо није тако, те желим да сазнам од Вас, као монаха, да ли је моја слика монашког живота исправна. Такође, један од главних мотива моје жеље јесте да сам Божијом Вољом, осјетио у пар прилика Његову благодат, кратко али са јаким утиском на мене. У мени се јавио неописиви осјећај љубави према свакој твари на земљи. Осјетио сам огроман осјећај пуноће живота који је долазио изнутра. Нико ме није могао увриједити нити сам ја могао некоме да помислим, а камоли учиним зло. Тај осећај сматрам да је мој позив на подвиг, јер да нисам доживио тај осјећај не бих знао за шта се борим и самим тим и моја воља не била јака као сада. Тај осећај благодати је што желим опет да осјетим и не желим да ме било шта омете у томе. Знам да поред демона је немогуће да неометано успијем у својој намјери, али сам сигуран да најбоље шансе за смирење и задобијање Божије љубави и страха имам управо у монаштву. Моје питање је, да ли је моја жеља за монаштвом праведна јер ја на неки начин желим да бјежим од свих саблазни које овај савремени свијет нуди да би тако сачувао душу. Такође, како ми предлажете да свој приједлог објавим својој породици јер ми то сада даје највеће муке, јер сам готово сигуран да нећу имати подршку у томе и како да се понашам ако се испостави да је то тако. Хвала Вам Оче на помоћи.
Одговор духовника:
Како још увек ниси пунолетан, не можеш чинити ништа што твоји родитељи не допусте. Ако побегнеш у манастир, родитељи ће те вероватно тражити и наћи, па ће те онда и силом вратити. Стога ти не саветујем да тако нешто покушаваш. Не треба да се много чудиш што ти изгледа као да твоји родитељи никад неће прихватити твоју жељу за монашким животом. Изузетно се ретко дешава да родитељи такву жељу одмах прихвате. Најчешће се дешава да се родитељи жестоко противе таквој одлуци свог детета. С друге стране, изузетно се ретко дешава да родитељи остану до краја у том неодобравању и противљењу. После неког времена већина родитеља се помири с тим да им је дете у манастиру. Испрва родитељи то доживљавају као највећу могућу срамоту и трагедију која им се догодила, али се после неког времена поносе због тога, па чак се у неким ситуацијама мало праве и важни што им је дете у манастиру.
Препоручујем ти дакле да својим родитељима кажеш о својој жељи за монашким животом. Када о томе говориш, говори озбиљно, не у шали. Немој покушавати да родитељима објашњаваш своје разлоге, јер они то не би могли да разумеју и ако би то покушао, највероватније би се разговор завршио свађом. За родитељске уши једини прихватљив аргумент је твоја жеља. Дакле немој покушавати да им говориш како би то било паметно и добро да постанеш монах, него само говори да би ти то желео. С обзиром да си имао потребу да о тој својој жељи питаш духовника, очигледно је да твоја жеља још увек није дефинитивна одлука. Стога родитељима немој ни говорити да си дефинитивно донео одлуку, него радије им кажи да те монашки живот много интересује, да желиш да о томе сазнаш више, и да ти не пада на памет да одлуку донесеш преко ноћи, него да ћеш свакако бити стрпљив и да ћеш с родитељима разговарати о доношењу своје коначне одлуке.
Оно што обично родитељима причињава проблем да прихвате одлуку свог детета да постане монах је страх да су негде погрешили у васпитавању свог детета. Друго родитељи никако не би волели да њихово дете буде преварено, заведено некаквим триком, па да брзоплето и без размишљања донесе тако значајну животну одлуку. Трећи разлог је брига о томе шта ће свет рећи. Стога се потруди да им помогнеш да све ове своје страхове савладају.
Поводом тога што се плаше да су погрешили у твом одгоју, кажи им да су они дефинитивно много допринели да се код тебе појави таква жеља. Они су те учили да будеш частан, поштен, несебичан, пожртвован и сл. Најбоље ако им наведеш тачно оне речи које су ти они често упућивали док су те поучавали овим врлинама. Направи списак свих речи и догађаја, поучних примера које су ти родитељи наводили док су те васпитавали. И кад год с њима причаш наводи им тачно те њихове речи. Јер да су те родитељи учили да будеш покварен, себичан, непоштен и нечастан, тешко да би се заинтересовао за монашки живот.
Поводом њихове бриге да те је неко завео или преварио и да ћеш ти упропастити свој живот брзоплетим и непромишљеним доношењем такве животне одлуке, уверавај их увек да твоја одлука није коначна, да те монашки живот веома интересује и да желиш да га испиташ и провериш да ли је то за тебе или не. Немој се пред њима никад лажно одрицати од жеље за монашким животом, немој им рећи да то више не желиш ако то већ није истина. Али с друге стране немој им ни говорити да је твоја одлука дефинитивна јер ће твоја одлука постати дефинитивна тек онда кад дође до самог чина монашења. Јер и као искушеник, још увек можеш да се вратиш световном животу. Родитељима је много лакше да прихвате твоју жељу ако још увек у себи гаје наду да ћеш се можда једног дана предомислити и да још увек ниси дефинитивно одлучио. Стога користи се том чињеницом да им олакшаш прихватање твоје одлуке, говорећи им да ниси донео дефинитивну одлуку и то им говори све док не дође дан монашења.
Поводом родитељске бриге о томе шта ће свет рећи или помислити, можеш да им кажеш да ћеш постати патријарх или владика. То ће им се сигурно допасти.
Ако примениш све ово, вероватно ће ти родитељи допустити да проведеш неки дан свог распуста у неком манастиру. Кажи им да би волео да видиш какав је живот у манастиру, пре него што донесеш своју коначну одлуку и да ако ти они сад док не постанеш пунолетан буду бранили такав истраживачки и посматрачки боравак у манастиру, да ћеш онда бити принуђен да кад навршиш осамнаест година донесеш своју одлуку на невиђено и да ћеш можда у таквој ситуацији донети погрешну одлуку. Ако те не пусте од прве, сачекај неку повољнију прилику, па опет изнеси своју молбу. Учини нешто за шта знаш да ће их обрадовати, па онда кад их обрадујеш кажи им да ти је сад једина жеља да проведеш неки дан у манастиру. Родитељи имају потребу да својој деци испуњавају жеље. Стога и кад из неког разлога не испуне жељу свом детету, њихова савест их прекорева и они се не осећају пријатно због тога. Стога и ако те одбију, једном, замоли опет, и опет. Временом ће њихова туга што ти не испуњавају жељу превладати њихов страх да ти такву жељу испуне.
Ако се родитељи донекле привикну на ову твоју жељу, они ће вероватно смишљати безброј начина како да те од те жеље одврате. Вероватно ће покушавати да те упознају с неком згодном девојком надајући се да ћеш се заљубити и тако заборавити на монаштво. Немој такве њихове предлоге од прве одбацивати. Уколико је твоја жеља за монашким животом права, упознавање с девојкама те неће поколебати. Стога радо прихватај такве предлоге својих родитеља јер ћеш их тиме умирити. Касније можеш да им кажеш да ти се девојка не свиђа и да она није она права за тебе. То ће родитељима бити много лакше да прихвате него ли да њихов син апсолутно не жели да се упозна с девојком. То би у њиховим очима изгледало као да с тобом нешто није у реду, па би те вероватно водили код психијатра.
Стога се труди да своје родитеље увериш да је с тобом све у реду, да си нормалан младић и да размишљаш својом главом. Што више буду уверени у то, тим ће лакше да се помире с твојим одласком у манастир. Стога инсистирај на томе да си ти обичан и нормалан младић који се само интересује за монаштво као што се, на пример, Новак Ђоковић интересује за тенис. Јер сасвим је сигурно да се Новак морао много тога одрицати у свом животу да би постао то што јесте и сва та његова одрицања су вероватно многим људима изгледала чудно и уврнуто док је одрастао. Сад кад је постао првак света, нико више не би његове одлуке доводио у питање. Ако знаш за неку другу славну личност којој се твоји родитељи диве, наведи ту личност као пример. Ја сам ти навео Новака само као опште познат пример. Суштина је иста. Сваки човек који постиже светски признате резултате у ма којој области, неминовно се одрицао много тога кад је био твојих година и многима је тада изгледао чудан. Но данас му се људи диве због успеха. Сваки родитељ би желео да његово дете постане првак света у нечему. Кад виде код тебе такве амбиције, родитељи ће се лакше помирити с неуобичајеношћу твојих жеља.
Једном када ступиш у манастир као искушеник, саветујем ти да имаш и чуваш код себе ово писмо које си ми послао, нарочито онај део у коме си писао о томе шта тражиш у монашком животу. Током живота у манастиру, демони ће се старати свим силама да твоју пажњу усмере на неке проблеме који се уопште не тичу твог опредељења за монашки живот. Тада ће ти бити од користи да се подсетиш ради чега си монашки живот у првом реду пожелео. То је веома корисно да сваког дана монах (и искушеник) себи поставља ово питање: “Ради чега сам кренуо овим путем?” Јер ће те демони наговарати да се саблазниш овим или оним, да осудиш овога или онога, да се разочараш у ово или оно, и све то може изгледати као врло оправдано. Навешће ти демони многе цитате из Светог Писма и из поука Светих Отаца. Међутим, ништа од таквих ствари нема никакве везе с твојом одлуком да кренеш монашким путем. Стога немој дозволити да те ма шта од тога поколеба у твом монашком подвигу.
Такође је корисно да приликом уласка у манастир (као искушеник), донесеш у себи овакву одлуку: “Одавде нећу отићи по својој вољи ма шта да се догоди.” Кад касније западнеш у какву кризу и кад ти буде изгледало као да је немогућ даљи опстанак на том месту, сети се ових речи и сачекај да те одатле истерају или преместе, немој ти сам отићи по својој вољи. У таквим кризама даљи останак на том месту изгледа сасвим немогућ, али ако само мало сачекаш, одједном се сви ти проблеми распрше попут магле и нестану. А ако за тебе није добро да останеш на том месту, не брини се, Бог ће већ наћи начина како да те одатле премести на друго место, а да то не буде на твоју иницијативу.
Нека драги Бог благослови твоју добру намеру и нека ти покаже пут до остварења твоје жеље.
Извор: Телевизија Храм
