Питање духовнику:
Оче, занима ме шта је благослов? Нисам успио да нађем конкретан одговор на само значење ријечи "благослов", као ни шта значи имати или немати благослов да се нешто уради. Или, нешто је благословено, односно, нешто није благословено. Такође, шта се дешава када свештеник осјени народ или појединца знаком крста, призивајући благослов Господњи на њих? Такође ме интересује шта је то созерцање?
Одговор духовника:
Реч благослов је кованица састављена од две речи: благ што на црквено-словенском значи добар и слово што значи реч. Дакле благослов, буквално преведено значи добра реч. Ова реч се користи да означи различите ствари. На пример у причи о последњим данима праоца Исака, налазимо да благослов има значење наследства или старешинства. Јаков и Исав су браћа близанци. Исав се родио први, а одмах за њим се родио и Јаков. Сходно обичајима онога доба било би исправно да Исав наследи свога оца и да он буде старешина над целим домом након очеве смрти. Међутим Јаков је успео уз помоћ мајке да превари оца који је због старости био ослепео и да од њега добије благослов тј наследство и старешинство над целим домом. Када је његов брат Исав касније тражио од оца благослов, Исак му је одговорио: “Ето сам га поставио теби за господара; и сву браћу његову дадох му да му буду слуге; пшеницом и вином укрепих га; па шта бих сада теби учинио, сине?” И мало потом му је на његове упорне молбе рекао: “Ево, стан ће ти бити на родној земљи и роси небеској одозго. Али ћеш живети од мача свог, и брату ћеш свом служити; али ће доћи време, те ћеш пошто се наплачеш скршити јарам његов с врата свог.” Овде видимо да је благослов био и нека врста добре жеље и пророштва. Исак говори своје жеље за сина. Но, како је већ изрекао жељу да Јаков буде његов наследник и господари над братом, Исак, сада није могао да исту жељу изрекне за Исава јер би у том случају његове речи биле у колизији једне с другима и не би се могле испунити. Због тога Исак, покушава да нађе речи којима не би поништио благослов који је дао Јакову, а да ипак њима утеши Исава.
На много места се у старом завету говори како се Бог јављао сваком од праотаца и говорио: “Чини тако и тако и благословићу те”. Свети пророк Исаија говори за Бога: “Тако ће бити реч моја кад изађе из мојих уста: неће се вратити к мени празна, него ће учинити шта ми је драго, и срећно ће свршити на шта је пошаљем.” Тако ако Бог неког благослови тј ако изрекне за некога добру реч, та реч неће остати празна него ће се и на делу све збити онако како Бог каже.
У посланици Јеврејима, светог апостола Павла, налазимо следеће речи: “А ван свакога је спора да већи благосиља мањега”. Ово је он говорио о сусрету Авраама са Мелхиседеком којом приликом је Мелхиседек благословио Авраама. Тако је обичај да онај који заузима виши положај благосиља оне који су на нешто нижем положају, тј он изговара какву добру реч, добру жељу за оне које благосиља. Пре ручка или вечере, благосиљамо храну, тј изричемо жељу да нам храна која је пред нама буде на укрепљење. Обичај је да онај који је најугледнији за трпезом, благослови храну за све.
Тако и на богослужењима, онај који је најугледнији од присутних свештенослужитеља, благосиља тј изговара добру реч у име свих. Света литургија започиње речима: “Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа”. Овде се не ради о томе да свештеник на неки начи унапређује Царство Божије, не говори ове речи као да би требало да се нешто добро догоди Царству Божијем, него је то жеља да се свуда и увек говори добро о Царству Божијем. Да се говори добра реч тј благослов за Царство Божије. Јер ако се свуда и увек буде говорило добро о Царству Свете Тројице, онда ће завладати мир и благостање у читавом свету. Стога свету литургију започињемо таквим речима.
Можда ће изгледати чудно јутарња молитва светог Василија Великог, која започиње речима: “Благосиљамо те, превишњи Боже,…” узимајући у обзир речи апостола Павла “да је ван сумње да већи благосиља мањега”. Како онда ми читајући ову молитву Василија Великог, благосиљамо Бога? Овде дакле, речи “благосиљамо те” можемо разумети као “хвалимо те” тј говоримо добре речи о теби.
Већ сам напоменуо да је обичај да старији и угледнији благосиља млађе. Тако на пример налазимо у житију преподобне Марије египћанке, сцену у којој она тражи да је старац Зосима благослови јер је он свештено монах, док он опет са своје стране тражи од Марије да она њега благослови, сматрајући да је она због својих подвига ближа Богу и самим тим већа од њега. Ту можемо видети како обоје на делу примењују речи апостола Павла из посланице Римљанима: “чашћу чините једни друге већим од себе”. Тако се може чути кад се сусретну два монаха, или два свештеника који су у истом рангу и ниједан од њих није другоме надређен, како они један другога моле за благослов. Понекад се може видети и да неко ко је у вишем чину на пример епископ, тражи благослов од неког ко је у неком нижем чину, на пример монах. Овим дакле онај старији изражава своје смирење и уједно уважење према подвигу оног мањег, чинећи га на тај начин већим од себе, било због његовог подвига, било зато што је гост. У таквој ситуацији не треба се много препирати, него треба благословити и већег од себе. Јер много препирке око тога само сведочи о постојању лажног смирења. Кад неко од тебе затражи благослов, макар и да си лаик тј да немаш никакав свештени чин, кажи добру реч, кажи добру жељу за онога који је затражио благослов. Јер Богу је могуће и такву твоју жељу да испуни без обзира што си мањи од онога коме желиш добро. Наравно, сасвим би било неумесно да намећеш свој благослов некоме ко га не тражи. У себи се наравно можеш молити и желети добро свима, па и онима који су већи од тебе, али није умесно да гласно кажеш некоме ко је већи од тебе, “Бог те благословио”, сем ако онај није затражио благослов од тебе.
Уопште узев исправно је говорити о тражењу благослова или молби за благослов, а не о узимању благослова. Често се може чути како неко каже: “Нисам узео благослов”, што је погрешно. Исправно би било “нисам затражио благослов”, “нисам замолио за благослов”. Благослов није нешто што се може узети, већ само нешто што се може добити. Уобичајено је да кад неко затражи благослов од свештеника да га овај руком закрсти и каже “Бог те благословио” или нешто слично. Након тога би онај који је тражио благослов целивао свештеника у руку којом га је овај закрстио. У том случају благослов је оно што је свештеник рекао, тј он се помолио да те Бог благослови, да Бог каже неку добру реч за тебе јер ако Бог каже такву реч, онда ће се то добро теби и догодити. Целивање руке потом је знак захвалности за добру жељу коју ти је свештеник пожелео. У ово време пандемије, није баш умесно целивати руку свештеника, стога ће многи свештеници након изреченог благослова и закрштавања, руку повући и неће је пружити на целивање. Не треба да се због тога смућујеш мислећи како ти свештеник није дао благослов. Благослов си већ добио, а само је остало да ти искажеш своју захвалност свештенику који те је благословио. У садашњој ситуацији ту захвалност можеш исказати и на неки други начин, а не целивањем руке. Можеш на пример да кажеш свештенику: “Хвала оче”. Ништа неће бити мањи благослов због тога што ниси целивао руку свештеника.
Доста често се реч благослов користи у значењу дозвола или одобрење. Ово није сасвим исправно схватање. Наиме, када неко пита за савет или препоруку, нормално би било и да послуша добијени савет. Пре свега за савет питаш онога у кога имаш поверења да ће ти дати добар савет. Онда кад савет добијеш, логично је и да га послушаш. Монаси се на пример заветују да ће бити послушни свом игуману и братији. Отуда монах не предузима ништа док најпре не затражи благослов од игумана или старијег монаха. Ако му игуман да благослов, онда монах може да отпочне неко дело. Тако изгледа као да је тражио одобрење или дозволу за то дело. Међутим суштина је у томе да је тражио благослов тј затражио је да се игуман помоли да његова намера буде успешна, да игуман каже Богу добру реч за његову намеру, како би Бог помогао да се та намера спроведе у дело. Дакле, овде се суштински не ради о издавању дозволе да се нешто уради, него о изрицању жеље да намеравано дело буде успешно и Богу угодно. Споља гледано ово може личити као да је тражена и добијена дозвола да се нешто уради, но у самој суштини није реч о томе.
Ако о благослову мислиш само као о дозволи, долазиш у опасност да свој живот непотребно закомпликујеш и да умислиш како све чиниш из послушности и да то онда самим тим мора бити угодно Богу. На пример, бива да неко дође свом духовнику или парохијском свештенику и тражи благослов да купи ауто, или да промени посао, или да прода кућу, или да купи стан, или да уложи новац у неки бизнис. Ово није само по себи погрешно уколико благослов схвати као добру жељу да намеравано дело буде успешно. Ако га тако схвата, онда му је јасно да је то дело изабрао сам за себе, те да му је свештеник давши му благослов само пожелео успеха у том делу. Међутим, ако то схвати као да је од свештеника тражио дозволу и да му је овај то дозволио, онда је у заблуди. Понекад бива да услед многих таквих захтева, и сам свештеник стекне утисак као да он својим благословима нешто одобрава или забрањује. Ово води у пропаст и свештеника и оне који му се ставе у послушност. Стога је важно да о благослову исправно мислиш. То није дозвола да нешто учиниш, нити је гаранција да ће намеравано дело успети. То је молитва и добра жеља да твоје дело буде успешно, но само дело си сам изабрао за себе када си тражио благослов. Могао си дакле тражити благослов и за нешто друго. Овде ваља имати у виду да би било погрешно тражити благослов за неко грешно дело.
Вероватно да нисам успео да покријем сва могућа значења речи благослов, али верујем да ће ти бити довољно и оволико да разумеш о чему се ради.
Више наших гледалаца је поставило питање шта значи реч “созерцање”. То је исто тако реч из црквено-словенског језика и буквални превод био би са-гледање ил сагледавање. Подразумева дакле једну удубљеност у размишљање о одређеној теми. Најчешће се на ову реч наилази у Охридском прологу владике Николаја, где он за сваки дан у години даје кратка житија светитеља који се тог дана празнују, а затим и теме за созерцање тј теме о којима би тог дана могли да пажљиво размишљамо, истине у које би ваљало да се удубимо како би смо сагледали сав њихов значај за наш живот како овај привремени тако и онај вечни. Често преко неких ствари олако прелазимо, не обраћајући много пажње на њихов дубљи смисао и значај. Да би смо могли да уочимо тај дубљи смисао, као и повезаност са другим на први поглед сасвим одвојеним стварима, потребно је да се сконцентришемо и удубимо у размишљање, да пажљиво посматрамо, да сагледавамо ствар из више углова.
Извор: Телевизија Храм
