О овој теми је јако тешко и писати и говорити. То сам имао прилике сам да искусим, покушавајући било у цркви, било на другом месту, да говорим о Суду, о људској одговорности, о нашој, нас свештенослужитеља и других, и свих. Просто, са друге стране, као да постоји зид, чуђење, неверица. Има и скрушености, али мање. Људи тешко могу да доведу у везу љубав Божију и суд, а Бог је, као што знамо, Љубав, али и Правда и Милост и Истина и Све, сво Савршенство, а на првом месту је Отац Небески, Створитељ и Спаситељ.
На много места у Светом Писму се говори о Суду Божијем, о посебном суду, који бива по смрти и упокојењу сваког човека на земљи. Овај суд траје четрдесет дана. После тог првог суда, свака душа већ предокуша да ли ће бити спасена или не и упућена је на молитве и љубав ближњих у Цркви, јер упокојени не може више ништа сам учинити за своје спасење.
Црква, такође, учи о другом Великом суду (Страшни), који ће бити приликом Другог доласка Христовог и свеопштег васкрсења из мртвих. На том суду ће сваки човек бити оправдан и задобити живот вечни или ће, на жалост, због својих злих дела и непокајања бити осуђен. О овим заиста потресним догађајима говоре нам и јеванђелске приче о пшеници и кукољу, о риболову, о сејачу и семену, о пастиру.
Суд и љубав, суд и спасење? Људи који су далеко од Бога на помен о суду страшно негодују. Они некоме да одговарају, да верују средњовековним застрашивањима... Све је наука објаснила, нема ништа... Какав суд, коме суд... И много тога другога. Такав став имају људи, који нису упознали Бога и по јеванђелској причи о талантима, они чак и Бога сматрају неправедним, јер га не воле. Њима је у том духовном стању тешко говорити о Богу и о суду, али је и најпотребније.
Други, сви ми који се убрајамо у верујуће, знамо да по речи светог апостола Павла, ваља нам живети и умрети, а потом суд. То је просто једно учење Цркве, ми то знамо, али га тешко схватамо. Свети оци, међутим, кажу да је сећање на смрт и суд, извор праве животне философије и духовног живота, који има за циљ не страх, него радост и спасење. Да, баш то. После васкрсења Христовог, за нас је смрт Пасха – прелазак у вечни живот, а суд нас умудрује на спасење. Јесмо слободна, али смо и одговорна бића и Бог нас је створио за добро, никако за зло. Зато ће на суду Божијем главно бити, како смо се односили према ближњим својим, према другим људима. Јеванђелски речено, да ли смо просијаку помогли, сиромаха оденули, болесног посетили. Другачије речено, да ли смо свој живот учинили богоугодним делом, које нам отвара врата Царства небеског.
Вечни живот ће бити Божија слава и победа и наследиће га они који су својим животом на земљи постали благодатни синови и кћери Божије и тако наследници по Обећању. Дај Боже да се и ми нађемо међу њима. Амин.
Извор: Епархија зворничко-тузланска
