Константин је био најмлађе од осморо деце сиромашних и побожних родитеља Георгија и Софије Саридакис, у планинском селу Етја у околини Ираклиона на Криту. Као дечак помагао је у цркви Пресвете Богородице, у центру села. Једног дана док је палио кандила, Пресвета Богородица се појавила пред њим, обучена у црну одећу, и рекла: „Ти ћеш једног дана постати свештеник“. Заиста, у дворишту те цркве Старац Евменије је сахрањен шест деценија касније као јеромонах. Имао је само две године када је изгубио оца. Уследио је тежак период немачке окупације Крита и борба његове мајке удовице да прехрани децу.
Митрополит Морфа г. Неофит сведочи да је мали Константин врло рано добио благодатне дарове, тако да је приликом посете једног Архиепископа видео светлост Светог Духа на његовом лицу, односно благодат архијерејства: „Видео сам благодатну светлост архијерејства на његовом лицу, и зато сам непрестано долазио пред њега да бих је видео. Упитао ме је шта сам видео. Нисам одговорио, али сам много волео да гледам ту благодатну светлост“.
Отац Евменије имао је Божји призив за монаштво. О томе је сам овако говорио: „Са седамнаест година отишао сам у манастир. Пре тога сам шеснаест година живео у свом селу, где сам често размишљао о томе да постанем калуђер, јер сам волео Бога. Једног дана ми је наш свештеник рекао да дођем да ме произведе у чтеца. Тако сам јутром и вечером палио кандила и читао све што ми је долазило под руку. На празник Нове године 1944, поподне, отишао сам у цркву да бих упалио кандила, а после сам се вратио кући да ручам са мојом сестром Евгенијом. Док смо јели, из огњишта је изненада синула муња, блистава беличаста светлост, која ме је на тренутак заслепела и продрла дубоко у моју душу. Истог трена сам поскочио и довикнуо сестри: Евгенија, постаћу калуђер! Бог ме је просветлио у том тренутку. Када човек има призив од Бога да учини нешто добро, Бог делује и помаже му.“
Са седамнаест година (1948) постао је искушеник у оближњем манастиру Светог Никите, на Криту; три године касније (7.4.1951) пострижен је у монаха Софронија, а 1964. у велику схиму. Рукоположен је у јеромонаха, и добио име Евменије 19. априла 1975.
Био је врло вредан и бринуо се о двојици старих слепих монаха са великом љубављу. У темељ свог монашког живота поставио је смиреноумље, послушање и марљивост. Дању се исцрпљивао телесним радом (пробијали су нови пут за манастир, радио је у башти, доносио воду из далека...), а ноћу је бдео пребивајући у молитви. Тај типик задржао је до краја свог живота.
Видећи борбу младог монаха, ђаво је подигао буру помисли против њега, али пошто она није била довољна да би сломио његову борбеност, појавио се у видљивом обличју пред њим и обратио му се са наредбом: „Ја сам анђео. Мени се поклони до земље“. Међутим, отац Софроније је приметио да његовом саговорнику недостаје један зуб. Насмејао се и рекао му: „Ти ниси анђео. Недостае ти један зуб!“ Разјарени ђаво, ван себе од бесе, ударио је шамаром монаха Софронија и нестао.
Једном када се отац Софроније шетао поред мора, чуо је слатки глас Пресвете Богородице који је долазио с мора: „Дете моје, не бој се, а ја те нећу оставити да пропаднеш“. Када су га питали како је знао да је то био глас Пресвете, спонтано је одговорио: „Како да не препознам Пресвету Богородицу?“
Од самог почетка свог монашког пута пројавио је велику зрелост и одлучност. Био је потпуно предан духу странствовања. Настојао је да никада не преноћи ван свог манастира. Догодило се да је то једном било немогуће и да је морао да преноћи у родитељској кући. Те ноћи видео је Свету Марину да излази из своје иконе у кућном иконостасу, држећи непоменика за рогове и показујући га оцу Софронију, овим речима: „Он вам убацује помисли да не слушате Старца и да дремате за време службе у цркви“.
Са двадесет и три године отац Софроније морао је да служи војску, пошто у то време монаси нису били ослобођени војне обавезе. У Солуну, где је служио војни рок, тешко се разболео. Добио је високу температуру, која се никако није спуштала. У том стању, по његовим речима, хиљаде демона су јуришале на њега да би га уплашили. Лекари нису могли да нађу узрок болести иако су дуго испитивали. Док се возио аутобусом, у себи се обраћао чудотворној икони Пресвете Богородице Каливијани (из манастира у области Каливја, на Криту): Пресвета Богородице Каливијани, од чега болујем? У том тренутку пришао му је непознати човек и рекао: „Оче, да ти кажем нешто. Имаш лепру. Треба да одеш у Атину, у болницу Св. Варваре“. Тако је отац Евменије отишао у болницу и добио одговарајућу терапију.
Митрополит морфски Неофит, у својој беседи, износи своје сведочанство о првим симптомима Хансенове болести код ондашњег војника и монаха Софронија: „Лежао сам у кревету, имао сам врло високу температуру. Тада су ми рекли да сам тешко болестан и да више нећу моћи да се вратим у свој манастир, него да морам да останем у болници. Када сам сазнао да је у питању лепра, веома сам се обрадовао. То ме је испунило бескрајном радошћу. Од среће сам пао са болничког кревета јер сам знао да – што је већа болест, већи је и крст, а тиме је веће и Васкрсење! Помислио сам у себи: Боже мој, хвала ти на великом поклону који си ми дао. Са њим ћу имати веће учешће у Твојим страдањима, али и већи удео у Твоме Васкрсењу!“
У болници за лепрозне у Атини, отац Софроније сасвим је излечен, јер је у међувремену пронађен лек. Опака болест није оставила чак ни најмањи ожиљак на телу. Из љубави према својој болесној сабраћи, иако излечен, остао је да им служи. Након исцељења није се вратио на Крит, него је остао у болници за лепрозне у Атини, да би служио болесницима. Говорио је: „Будући да сам окусио и телесни и душевни и духовни бол, идем међу болне у Атини, у болницу, да им послужим.“ Управа стационара доделила му је једну келијицу, поред црквице Светих Бесребреника Козме и Дамјана, у којој је провео остатак свог живота. Свакодневно се бринуо о болесницима који су били непокретни и нису имали никог да им помогне. У то време је било око тристо лепрозних у болници за заразне болести у Атини. Он им је и ципеле обувао, а они су га неретко и псовали, јер су имали велике болове. Неуморно се трудио на одржавању и улепшавању храма, преузео је чак и улогу главног појца за певницом. Правио је тамјан и делио по црквама и манастирима. Болничке собе испунио је иконама и духовним књигама. Лето је проводио на Светој Гори и остајао је тамо по неколико месеци.
Одлазио је и на свој родни Крит, у манастир свог покајања – манастир Светог Никите. Такође, посећивао је и Манастир Пресвете Богородице Каливијани. У тој светињи се духовно повезао са њеним обновитељем, Митрополитом Тимотејем, каснијим Архиепископом Крита, који је такође био светитељ и изгонио демоне (духовно чедо Светог Амфилохија са Патмоса). Управо он је рукоположио монаха Софронија у јеромонаха и духовника Евменија.
Када је затворен комплекс за лепрозне на острву Хиос, Свети старац Антим послао је оцу Софронију Светог Никифора Лепрозног, у то време већ слепог и непокретног. Њему је отац Софроније потом служио целим срцем и њега је узео за свог духовног оца и руководитеља. Чежњу монаха Софронија да се врати у манастир свог покајања на Криту, зауставило је писмо Светог Старца Антима са Хиоса у коме га саветује да остане ту где је, у болници за лепрозне, и то овим речима: „Добро пази на ово благо које ти је послала Пресвета Богородица (Светог Никифора Лепрозног), јер ће ти велику корист донети у твом животу. Иако је у овом тренутку само искушеник, знај да је истовремено савршен монах, а и ти ћеш бити савршен ако му послужиш до краја његовог живота“. Пошто је монах Софроније био врло послушан, ове речи Светог Антима потпуно су га увериле да је неопходно да остане при болници за лепрозне до краја свог живота, и то као верно чедо и служитељ великог светитеља, Старца Никифора Лепрозног.
Непријатељ људског рода страшно је завидео подвижнику Софронију. Појављивао се пред њим у обличју разних животиња. Монах Софроније у сталном посту, молитви и бдењу успевао је да му одоли. Међутим, из свог духовног неискуства и немања расуђивања, начинио је велику грешку: поверовао је да је победио ђавола и осетио је у себи празно задовољство. Једног дана док је силазио низ степенице болнице, осетио је велику радост јер је успевао да победи демоне и да их исмеје. Ђаво је управо тај тренутак чекао: из све снаге ударио је монаха у лице, а потом је заробио његов дух и тело, тако да се он тешко разболео од духовне болести. Родбина је дошла по њега и одвела га на Крит, а затим је кренула тешка борба за његово духовно здравље по манастирима и светињама, уз бдења, пост, молитве.
Да би га научио смирењу, Свети Никифор Лепрозни није хтео да га излечи, изговарајући се да је он само монах а не свештеник, и упутио га је да потражи свештеника, и то испосника и подвижника, да му прочита молитву за истеривање демона. Избављење од демона дошло је по молитви Светог Никодима, једног ћутљивог јеромонаха, из Старчевог манастира на Криту, који је свакодневно сатима богослужио (исто то је радио и Старац Евменије: пет сати дневно је богослужио, сам, читајући).[1] Уз много суза и велики подвиг будућег Старца Евменија, Господ га је ослободио овог страшног искушења. Завршни ударац ђаволу нанела је Пресвета Богородица у чувеном манастиру Кудума, на Криту, где су га рођаци и суседи довели. Пресвета Богородица га је загрлила, како је сам о томе касније сведочио, и повукла га је у правцу манастира, а противна сатанска сила га је вукла назад. Наравно да је сила Пресвете Богородице била јача. Постојала је велика опасност да буде заувек изгубљен, али га је благодат Пресвете Богородице одбранила. Тим речима сведочио је о том догађају и његов рођак Антоније Саридакис.
Са четрдесет и четири године, 1975, монах Софроније рукоположен је у јеромонаха, када је добио име Евменије. Постао је изузетан духовник. Непрестано је служио и посећивао домове своје духовне деце ради освећења воде, јелеосвећења, као и и истеривања злих духова. Озбиљни здравствени проблеми са дијабетесом и хроничном бубрежном инсуфицијенцијом, видом и ногама (лекари су предлагали ампутацију) све више су се погоршавали. Током целе једне деценије непрестано је приман и отпуштан из болнице, све до 23. маја 1999. када се упокојио у болници Евангелизмос (Благовести), у својој шездесет осмој години.
Ако се зна да је Свети старац Евменије припадао Митрополији Никеје, занимљив је податак да га је Господ позвао себи у Недељу светих 318 богоносних Отаца Првог васељенског сабора у Никеји. Опело је одржано у црквици Светих Бесребреника, у којој је предано и до потпуног самозаборава служио, а сахрањен је у свом родном селу Етја код Ираклиона на Криту. По свом упокојењу твори многа и велика чуда.
***
Када је Митрополит Морфа Неофит као деветнаестогодишњи студент права у Атини упознао Старца Евменија и замолио за исповест, Старац је то одлучно одбио, упитавши: „Зашто хоћеш да се исповедиш код мене? Ја само лепрозне исповедам. Далеко станујеш, треба да мењаш два аутобуса да стигнеш довде. Код тебе у крају имаш добре свештенике, немој да долазиш овамо“. Овај је тужно одговорио: „Добро, нека је благословено, Старче, кад већ нећете“, младић је сагео главу и снуждено се окренуо да изађе из цркве. Стигао је до излазних врата црквице када је зачуо Старчев глас како га дозива: „Еј, Кипранине, врати се овамо! Када хоћеш да дођеш на исповест?“ Договорили су се да дође наредног дана. Целе те године Старац Евменије исповедао је младића, али ни једну једину реч није хтео да му каже као савет после разрешне молитве – због чега се он пожалио Светом старцу Пајсију, приликом своје посете Светој Гори. Старац Пајсије, будући заинтересован да помогне, упитао је младића ко је тај духовник. Међутим, он није ни стигао да одговори јер тек што беше навео да је тај духовник лепрозан, Старац Пајсије узвикнуо: „Па, то је Евменије! Нипошто не иди никуда даље од њега! Немој никада да га напустиш! Не брини, послаћу њему једног да му пренесе да треба да отвори уста и проговори“. Када је младић упитао Старца Пајсија да ли да пренесе његове поздраве Старцу Евменију, мудри Светогорац је то изричито одбио: „Ни случајно! Ништа му не помињи јер он воли да се крије“. Када се ондашњи студент, данашњи Митрополит Неофит, вратио у Атину са Свете Горе, отишао је до црквице при болници за лепрозне, где је Старац Евменије служио. Чим га је видео, у време вечерње службе, Старац га је позвао да чита: псалтир, затим молбени канон, потом акатист, па повечерје... једном речју, та служба је трајала пет сати! После тога позвао је младог студента у своју келију и, по први пут до тада, почео духовно да га саветује. Када је завршио, прекорно је додао: „Није била нужда да идеш чак до Свете Горе да нас тужакаш. Знамо ми то, дете моје, познато нам је да си то урадио!“ Овај, затечен, упитао је Старца да ли је можда Старац Пајсије послао некога да га о томе обавести, а он је овако одговорио: „Јесте. Послао нам је једног са крилима“. Седам година после тога, када је младић требало да се врати на родни Кипар и замонаши, отишао је последњи пут до Старца Евменија да се поздрави с њим и узме његов благослов. Опет су служили заједно његову чувену петосатну службу (све се читало, само је Господи возвах појао). После га је позвао у своју келију и упитао: „Да ли се сећаш како сам те пре седам година отерао и нисам хтео да те примим на исповест? Никада до сада ти нисам открио зашто сам се предомислио и позвао те да се вратиш. Знаш, видео сам те тада обученог у расу и чуо сам у себи глас који ми је рекао: Овога мораш да задржиш! Он ће једног дана проповедати народу о теби. Зато сам те задржао, дете моје“
***
Митрополит Морфа Неофит у својим беседама често подсећа како су сви изданци духовне лозе са острва Хиос били велики чудотворци и ослободитељи демонизованих, као и исцелитељи од најтежих душевних и телесних болести. Родоначелник те лозе био је Свети Пахомије, који је из манастира Светог Саве Освећеног дошао на Хиос, да би се подвизавао у једној пећини. Његово духовно чедо био је Свети Нектарије Егински у време свог деценијског учитељског службовања на том острву, а потом и, десет година млађи, Свети Антим са Хиоса. Они су преузели и наставили живо предање умне молитве и исцељивања болесних. Тај дар Духа Светог они су предали даље, на своја духовна чеда: Светог Никифора Лепрозног и Светог Евменија (Саридакиса).
***
Митрополит Неофит морфски је упознао јеромонаха Евменија у болници за заразне болести у Атини,1981. Старац Порфирије саветовао је народу да одлази до Старца Евменија по благослов, говорећи да је он скривени светитељ нашег времена. Свети Старац Порфирије је Митрополиту Неофиту, у то време студенту права, говорио: „Благо теби, јер по Промислу Божијем имаш двојицу светих духовника: Старца Јакова (Цаликиса) са Евије и Старца Евменија (Саридакиса), а ја немам ниједног. Доведи ми о. Евменија овде, тај сасуд Духа Светога, који је мало њих препознало. Такав светитељ се рађа једном у двеста година!“ Тако су на молбу Старца Порфирија, Светог Евменија довезли колима. Када је после исповести изашао из келије Старца Порфирија, његово лице је сијало као Мојсијево кад је сишао са Синаја.
***
„Једном ми је Свети старац Евменије (Саридакис) поверио шта се догодило када је на проскомидији покушао да поменe чувеног европског хуманисту Раула Фолероа. Он је био римокатолик и веома добар човек, доброчинитељ болнице за лепрозне и, уопште, лепрозних болесника, и зато је Старац Евменије одлучио да извади честицу за њега на проскомидији. Богослужио је у цркви Светих Бесребреника, која припада болници за лепрозне „Света Варвара“, у Атини. Тада је анђео Господњи три пута избацио честицу из светог дискоса. Пошто је анђео трећи пут склонио честицу, појавио се пред Старцем и рекао му да на Светом Предложењу има места само за чланове Цркве. Објаснио му је да на молитви на бројаници може да помиње све: јеретике, инославне, убице, злочинце, развратнике, живе и упокојене, све људе из целе васељене. Међутим, на евхаристијском узношењу (анафора) може да помиње само православне, јер су само они чланови Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве“. - Митрополит морфски Неофит
„Отац Евменије – скривени светитељ нашег времена“,
Симон монах, прво издање, децембар 2009.
Са грчког превела
Валентина Аврамовић
Извор: Епархија зворничко-тузланска
