Похвала може човека ојачати и утешити, а може му наштетити, нанети штету. Разумевање да ли треба похвалити особу или не, зависи од наше повезаности са одређеном особом.
Ако бринемо због некога, размишљамо о његовом спасењу, онда се, наравно, молимо за њега. Наша искрена молитва је молба Богу да Он Сам одреди шта ће бити боље.
Важно је одустати од личног разумевања и перцепције. Они су можда погрешни. Треба се прилагодити Божјем вођству и вољи. Тек тада ће се наше мисли и душа скрасити на правој одлуци.
Популарна је изрека: „Ко хвали, тај сруши“. И у томе је зрно мудрости. Заиста, прекомерно хваљење подстиче понос и сујету. Човек почиње да себе сматра вишим и бољим од других, успешнијим, паметнијим, мисли да је и сам творац свог живота, све постиже сам. Али заправо није тако.
Без Божје воље ни једна длака неће пасти са наших глава, безначајна трунка прашине неће пролетети без Његове дозволе.
У оним случајевима када човек може погрешно да разуме одобравање и комплименте, да се уобрази, уздиже из над других, не вреди хвалити.
Али ако је човеку потребна подршка, топла реч, пажња, без тога он увене и изгубљен је, онда га је потребно подржати, похвалити, забележити његове снаге.
Дефинитивно не постоји јединствени савет. Свака ситуација увек има своје нијансе и посебности. Да би се помогло другима, пре свега се мора молити за њих, а онда ће Господ упутити и донети праву одлуку, потребну и корисну.
Не морате се ослањати на себе, већ на Бога и Његову мудрост. Ми само учимо да волимо, а Он је Љубав од почетка и у веке векова.
Митрополит бориспољски и броварски г. Антоније (Паканич)
