Читајући свештено Еванђеље, видимо да су Господа нашег Исуса Христа, током Његовог земаљског живота и служења, пратиле жене чији је значај изузетно истакнут. Неке од жена која се спомињу у Светоме Писму сведоче о Месији (Јелисавета, пророчица Ана, жена Самарјанка), друге представљају образац дубоке вере (Хананејка, крвоточива жена), треће Му указују почасти помазујући Га за служење и за смрт, четврте добијају исцељење и самим тим укрепљују веру присутних.
Прва међу женама које се спомиње је Јелисавета, мајка Светога Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег. Она је прва међу људима дознала за долазак Господа Који се тада налазио у утроби Пресвете Дјеве: И повика узвишеним гласом и рече: Благословена си Ти међу женама и благословен плод утробе Твоје (Лк 1; 42) У светлим ликовима праведнога Симеона Богопримца и пророчице Ане, Господ се јавио Израиљу и Ана је прослављала Господа, и говораше о Њему свима који чекаху избављење у Јерусалиму (Лк 2; 38). Тако је она постала друга, после Јелисавете, која је посведочила о доласку Месије.
Поред овога, не заборавимо да је жена Самарјанка, са којом је Спаситељ наш разговарао, прва која је Господа Исуса Христа препознала као Месију и вечног Учитеља и Спаситеља. У пету недељу по Пасхи Господњој, заоденути Пасхалном радошћу, а у попразништву празника Преполовљења Педесетнице, Црква у овај недељни дан празнује догађај сусрета Господа Христа са женом Самарјанком крај кладенца (бунара) Јаковљевог. Дошавши са вером Самарјанка на бунар, виде Те као Воду Премудрости, којом си је напојио изобилно: И Царство Небеско наследи вечно, као свеславна, појемо у кондаку овог недељног дана. Дакле, жена Самарјанка примивши од Христа воду живота вечнога, испунила је себе истином, а врхунац њене вере и жртве била је њена мученичка кончина. Света мученица Фотина (жена Самарјанка), која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине, према тексту њеног житија, бачена је у бунар, где је мученички пострадала и од Господа овенчана неувелим венцем мучеништва. У календару њен спомен савршавамо 2/20. марта.
У недељу седамнаесту по Педесетници на Литургији се чита свештено зачало о великој и непоколебивој вери жене Хананејке. Иако припадница незнабожачког народа, жена Хананејка, чији је сусрет са Господом Христом описан у Еванђељу по Матеју (зач. 62, 15, 21 – 28), истрајна је у својој вери да управо Он може исцелити њену ђавоиману кћер. Као таква, пример је свима, од ученика Господњих до нас савремених хришћана, да су, ваистину, истините речи Светога Апостола Павла који громогласно даје дефиницију вере и каже да је: Вера основ свега чему се надамо, и потврда ствари невидљивих.
При спомену снажне вере жене Хананејке, у наш ум долази и предивни пример жене која је више година боловала од течења крви, а коју је исцелио једини истински Лекар душе и тела. Велика је била вера ове жене која је већ дванаест година патила и боловала од ове тешке и мучне болести и није могла да се исцели, због чега је у маси народа пришла Господу и дотакла крај Његове одеће. Христос је упитао ко Га је дотакао, са жељом да жена посведочи о свом исцељењу. Жена Му је пришла у страху и трепету и пала на колена пред Њим, али је тада зачула Спаситељеве речи: Не бој се, кћери, вера твоја спасла те је (Лк 8; 48).
Јасно је да су оквири једног чланка малени и није могуће да се на захтевне и важне теме, као што је ова, спомене и објасни све. Ово скромно казивање о предивним примерима жена које се спомињу у Светоме Писму, а чији благословени пример је за нас од изузетног значаја, крунисаћу указивањем на значај светих жена мироносица.
Сва четири еванђелиста наводе Марију, рођену у галилејском граду Магдала, то је Марија из које је Господ истерао седам демона. Друга мироносица, Марија Јосијина, мајка Јакова и Јосије, следила је за Спаситељем до самог гроба. Саломија је била мајка Заведејевих синова, апостола Јована и Јакова. Осим Марије Магдалине и Марије Јаковљеве, Свети апостол Лука наводи жене мироносице – Јовану, као и друге, не називајући их по именима (Лк. 24, 10). Мироносица Јована, била је жена Хузе, Иродовог домоуправитеља коју је Господ такође исцелио од тешке болести. Према речима Светог апостола и еванђелиста Луке, међу женама су несумњиво биле Сусана (Лк.8, 1-3) и многе друге које су служиле Христу. Наравно, женама мироносицама су припадале сестре праведнога Лазара, Марија и Марта, које су биле верне сапутнице Христове. За време Страсне (страдалне) недеље Црква нас води кроз искуство Гроба и тајну смрти Богочовекове, и учи нас библијском смислу ових догађаја – благословене суботе, седам дана стварања и одмора Божјег. У трећу недељу по Пасхи, коју називамо недељом мироносица, Црква богослужбено прославља све „споредне“ личности, оне људе који су положили Исуса у гроб, да бисмо могли да се дивимо њиховој храбрости. То је храброст оних који делају далеко од очију света и који су непознати јавности. Посебну пажњу богослужење ове седмице усмерава на жене мироносице наглашавајући њихову веру и љубав, али посебно храброст коју су имале. Иако су, према речима Светог апостола Павла „слабији сасуд“, жене мироносице су биле истрајне и у потпуности верне, и због тога их је Васкрсли Господ удостојио да прве приме и благовесте вест о Његовом славном Васкрсењу. После Пресвете Богородице у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој Православној хришћанки, јер су својим животом сведочиле еванђелску делатну љубав, али и чврсту веру у најтежим тренуцима када Спаситељ себе предаваше на жртву и када се апостоли од страха разбежаше, оне су остале верне Господу до краја. Ово нам потврђује и знаменити протојереј Александар Шмеман речима: излазак мироносица нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Христов, посвећено је тако мало места у Еванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас.
Катихета Бранислав Илић
*Објављено у мајско-јунском 379. броју Православног мисионара (стр. 35-37)
