Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија изговорена у Цетињском манастиру на празник Светог царa Константина и царице Јелене, 3. јуна 2011. године.
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Апостол Павле нам у једној од својих посланица каже да су многи дарови Божији, али је један Дух који даје те дарове. И заиста не само свако људско биће, него свако створење од мрава до сазвежђа, има неки дар и има неку улогу од свога настанка до свога нестанка овдје на земљи. Сваки орган, сваки дјелић људскога тијела, а и тијела других живих, па и неживих створења и он има своју улогу, има свој циљ, има свој смисао, има разлог због чега постоји. Рецимо, некада су мислили да слијепо цријево код човјека нема никаквог циља зато су га ваљда и назвали слијепим цријевом, међутим данас медицина и те како зна да и тај безначајни орган има значај и улогу у човјековом организму. Тако то бива са свим створењима, тако то бива и у људском животу. Бројни су дарови којима је Бог обдарио људе, некоме је Бог подарио дар практичног дјелања и живљења. Господ је обдарио мајку материнством, без кога нема живота, и оца очинством. Господ је обдарио некога да има дар разума и мудрости, некоме је, како каже апостол Павле, дао дар пророштва, некоме је дао дар језика и знања. Научник физичар, математичар, и неки други има дар познавања закона природе и закона по којима се управља овај свијет. Неко има дар управљања и владања јер без владања, без управљања, без организовања људскога живота нема људима опстанка овдје на земљи. У животу је неопходно да све буде по поретку, да буде благообразно по ријечима истог апостола Павла. Тако је и људском друштву, људској заједници неопходно да има то правило како и на који начин да се живи, да се организује људски живот. Живот породице, и он има свој дар и своје устројство. Живот једнога града, једнога села, једнога насеља, једнога предузећа, живот једнога народа, једне државе, живот и устројство свих држава на овоме свијету и они захтијевају одређене законе и законитости и правила по којима се управљају.
Дар управљања
Ми данас прослављамо великог равноапостолног цара Константина и мајку његову царицу Јелену. Цар Константин је добио тај дар управљања и владања, и тај је дар употријебио на прави истински начин, јер сви дарови које добијамо од Бога могу бити употријебљени, могу бити злоупотријебљени. Рука може бити употријебљена, може бити злоупотријебљена. Људски разум и знање могу бити употријебљени и злоупотријебљени. Не догађа ли се често да су највећи разбојници, злочинци изузетно даровити људи? И највећи тирани у историји свијета, да поменемо Нерона или Калигу, од Наполеона и Хитлера, од Броза, Стаљина и Мао Це Тунга до савремених тирана Клинтона и компаније, сви они имају изузетне дарове, али на жалост те своје дарове умјесто да их употребљавају на прави истински начин, они их злоупотребљавају и користе за зло. Највећи лопови су били изузетно даровити људи, али Крст цара Константина намјесто да користе тај дар свој и ту вјештину којим их је Бог обдарио на добро ближњих својих, они то користе на своју штету и на штету ближњих.
Велики цар Константин је добио дар од Бога у једном времену које је било многобожачко вријеме, у времену великог гоњења Цркве Божије и имена Христовог. По Божијем надахнућу и ако још увијек многобожац, још увијек није био примио крштење и постао хришћанин, он је осјетио и сазнао и увидио какав је значај тог великог новог духовног покрета који се распростирао по римској царевини његовог времена и прије његовог времена. Када је ратовао против Максенција, свога противника у Риму, он је Богом озарен и надахнут видио часни крст на небесима на коме је писало: „Овим побјеђуј!“ Он је схватио да му је то знамење од хришћанскога Бога, који је био гоњен и прогоњен, да је то знамење за њега и за његову војску и наредио је да се на штитовима и на коњима његове војске, и на заставама извезе и направи то знамење крста и благодарећи томе много јачег непријатеља војно и по оружју Максенција на Милвијском мосту у Риму 311. г. је до ногу потукао. Максенција, који је био велики гонитељ Цркве Божије и противник истинског и правог уређења друштвеног и државног, тиранин и насилник. Извојевао је ту побједу благодарећи часноме крсту и од тада је часни крст постао не само знамење којим су се поносили хришћани, него знамење које је постало постепено и знамење моћног римског ромејског царства. Од времена када је цар Константин донио едикт 313. г. започињемо ми и сви хришћански народи Европе да прослављамо тај велики догађај у историји свијета и Цркве Божије: давање слободе хришћанској Цркви од стране цара Константина после тога догађаја и преношења престоног града римске царевине из старога Рима у Константинопољ. Тако је добио назив тај град који се звао Визант, отуда и држава која је настала около тога града називана је нарочито у западних народа Византијом и ако је она сама себе звала Ромејским царством и била Ромејско царство. Дакле од тог времена Црква Христова почиње да цвјета, да се шири по свијету и велики је допринос, огромни, непроцјењиви допринос цара Константина који је донио тај едикт у Милану 313. г, благодарећи коме је Црква добила своју слободу. До тада је била гоњена и прогоњена, сјећамо се његовог непосредног предходника цара Диоклецијана који је одавде из наших крајева поријеклом, а цар Константин је из Ниша. Зато ће и свечаност везана за 1700 година од Миланског едикта нарочито бити обиљежена у Нишу. Диклецијан је оставио трагове прљаве иза себе, многи мученици које ми данас имамо у календару пострадали су у време цара Диоклецијана. Отуда и оно народно предање које је сачувано о проклетом цару Дукљанину. Предање које се управо односи на тога цара Диоклецијана, великог убицу и великог гонитеља имена Христовог. Дакле цар Константин је по томе значајан што је управљао, што је почео да влада не само по неким људским правилима и законима, него је прихватио да земаљски закони по којима се управља и треба да се управља човјек зависе не само од човјека, него зависе од самога Бога, од божанства како га је он називао у то вријеме, како га назива у свом Миланском едикту дајући слободу хришћанима и у исто вријеме наређујући да се имања која су одузета од хришћана да врате, њихови домови, који су им отети, да им се такође врате, храмови који су разорени да се обнове.
Савременост Миланског едикта
И до данас важи тај Милански едикт и данашњи владари и главари, па и код нас у Црној Гори, не би било рђаво да прочитају Милански едикт и да се угледају на њега. Јер шта се у наше вријеме догађало, исто оно што се догађало у временима до цара Константина и у његово вријеме и после његовог времена. Почнимо са временом Октобарске револуције, временом страховитог гоњења Цркве Божије, када су хиљаде и десетине хиљада вјерника, епископа, свештеника, монаха, монахиња поубијани. Кад је хиљаде и хиљаде храмова срушено, милиони икона светитеља Божијих оскрнављено, када је настала велика страшна духовна пустош широм бескрајне Русије, а послије тога под утицајем бољшевичке револуције тај зли, безбожни, антихристовски дух је завладао и у другим земљама свијета и допро до нас. Онда није чудо што је овде код нас послије Другог светског рата отета, одузета велика имовина и појединаца и отета имовина храмова Божијих. Порушени су храмови на многим мјестима, оскрнављени, разагнат народ по оној јеванђељској – Ударићу пастира и овце ће се разбјежати. Напустио народ свој обичај, своју вјеру… Отуда данас имате хиљаде и хиљаде још увијек некрштених у Црној Гори, оно што се никада није догађало у Црној Гори. Имате хиљаде и хиљаде неопојаних и данас, који се сахрањују без свештеника и то је велика туга. И у овом граду Цетињу веома је мали број оних који се сахрањују на начин како је то благословио Свети Петар Цетињски и како је то радила Црква Божија, а све је то последица управо тог гоњења страшног Цркве Божије и тог прогона њеног, одузете имовине. И ево у наше вријеме када је дошло до извјесне промјене властодржаца у односу према Цркви, још увијек нису довољно сазрели властодршци, нису још увијек доспјели на висину оног Миланског едикта из 313. г. цара Константина. Отуда је цар Константин и те како савремен и за савремене владаре као што је био савремен за своје вријеме, за четврти вијек. Ево ми већ годинама тражимо, двадесет година, да се врати имовина храмовима, црквама, да се врате оне зграде које су отете и још увијек није доспјело до свијести, до ума оних који владају Црном Гором да ту неправду, тај злочин који је извршен против Цркве, да исправе. И не само то, него чак има међу њима и оних који би и оно што је остало Цркви да отму и да одузму. Па ево појављују се теорије како треба одузети и пренијети на државу све храмове и сву имовину црквену, као наводно то јој је некада припадало, за вријеме краља Николе. Апсолутно неистина! Краљ Никола, Божији човјек, хришћанин прави, владар хришћански, који је и када је градио свој двор, овде на Цетињу, у својој повељи из 1895. г. рекао и одредио и себи и своме потомству да за земљу на којој је подигао свој двор, која је црквена земља, Цетињског манастира, да плаћа Цетињском манастиру аренду, во вјек и вјеков. Дакле, није краљ Никола одузимао него је градио, задужбине је градио, стотине храмова је саградио. Сви ти храмови су били грађени ради службе Божије, да се људи Богу моле, сабирају, причешћују, крштавају, вјенчавају, опојавају, као што је то било и прије њега и као што је то било после њега. Дакле и цар Константин је донио едикт да се храмови врате Цркви, да се обнове. Није мислио као неки од наших главара овде цетињских који хоће цркву на Ћипуру да претворе у маузолеј. Краљ Никола није њу градио да буде маузолеј, ни његов ни ничији други, него је хтио да обнови и обновио је на свој начин оне темеље храма старога Цетињскога манастира. Подигао је цркву на том мјесту, да би се у тој цркви служба Божија служила и њему за здравље и његовог владарског дома и за покој свих оних који су били ктитори тога светога храма од времена Ивана Црнојевића, митрополита Висариона и митрополита Вавиле. Није он правио маузолеје ни кад је градио храм Светог Василија Острошког у Никшићу, који је задужбина његова и цара Николаја Другог. Ни један храм није правио за маузолеје, чак није ни желио да буде сахрањен у цркви на Ћипуру. Она се назива дворска црква не зато што је припадала двору, него што је била близу двору. А краљ Никола се овдје, у овом храму вјенчао и крштавао своју дјецу, овдје је долазио да се причести са својим главарима и војводама и сердарима. Овдје је долазио Бога да моли и да цјелива ћивот свога претка Светога Петра Цетињскога. Ово је била, ако већ хоћемо да је назовемо, његова дворска црква. Она тамо, то је задужбина Ивана Црнојевића коју је он обновио и хвала Богу тамо смо га сахранили и велику хришћанку Милену, родом од Вукотића, тамо је и она сахрањена. Не да би тај храм постао мртвачница, него да би постао мјесто у коме ће се наставити молитва Божија. Надамо се да се ни ови наши садашњи, који су његови наследници на власти, неће вратити у времена Диоклецијана, проклетога цара Дукљанина, да одузимају оно што је Божије и што је црквено и да претварају у маузолеје. То су пагански обичај били, дохришћански, са маузолејима, како је правио Галерије, предходник цара Константина, ено Ромулијана тамо близу Зајечара на једном брду, маузолеј њему и његовој мајци. Хришћани никада нису правили маузолеје, они су правили задужбине, храмове за молитву Богу и за покој свој. Дакле, надати се да неће у наше вријеме се поново догодити оно што се догодило на Ловћену, када је посјечен Ловћен, када је оскрнављен храм Светога Петра Цетињског и срушен, када је погажено завештање пророка ловћенског Петра Другог Његоша и направљен му против његове воље, против његове савјести, против његовог завјештања, маузолеј. Тамо га затрпали негдје дубоко, колико чујем. Тамо нисам био и нећу бити на Ловћену све докле се златни крст не обнови на Ловћену, док се не обнови црква по завјештању Петра Другог Петровића Његоша, гдје ће он по свом завештању бити сахрањен. Дакле није он тражио маузолеје, као што их није тражио ни цар Константин. Он је сахрањен у храму Божијем у Цариграду, као што је сахрањена и његова мајка. Вјероватно да је мајка утицала на њега да он промијени однос према хришћанству, према Христу Богу и да донесе тај едикт о слободи хришћанске вјере и уопште о слободи. Света Јелена која је открила мјесто гроба и распећа Христовог, заједно је са царем Константином саградила онај храм Васкрсења у коме и данас се прославља име Божије, гдје се налази мјесто погребења Христовог и његовог Васкрсења и мјесто његовог распећа. Отуда су цар Константин и царица Јелена с правом названи равноапостолнима. Равни су апостолима јер је њихово дјело од огромног значаја било за ширење имена Христовог и вјере хришћанске, не само по ондашњем Римском царству него по читавом свијету, благодарећи том његовом Едикту и тој његовој промјени према хришћанству, према Цркви Божијој и благодарећи том престанку гоњења и благодарећи слободи коју су добили хришћани у његово вријеме. Надати се да ће у наше вријеме тај његов едикт и равноапостолна Јелена утицати на оне које Господ обдарује даром управљања и владања, утицати на њих да и они њиховим путем иду, не путем гонитеља имена Божијег, не путем рушитеља светиња и отимања, не путем насиља него путем слободе. На првом мјесту слободе за име Божије, за народ Божији, за свако људско биће. Слобода нас је родила и слободом треба да живимо и да дишемо и они којима Бог даје тај дар управљања и владања не даје им дар господарења, отимања од других, него управо да би тај дар употријебили на прави истински начин за своје добро, за добро наро-
да који им је повјерен, државе којом управљају, људи који чезну за слободом, за сваким напретком. Дакле, многи су дарови али је један дух Божији, дух Христов кога је Господ узносећи се на небеса обећао својим ученицима, да ће послати Духа Утјешитеља који ће их увести у сваку истину, као што се и догодило на Духовдан, на Тројичиндан, када је у виду огњених језика Дух Божији сишао и обдарио све ученике Његове разним даровима, а послије њих и оне друге који су кроз вјекове примали те Божије дарове примајући једнога Духа Животворног и ходећи оним путем који јесте Христос – Пут, Истина и Живот.
Њему Дародавцу свакога добра, Дародавцу свих дарова, Оцу Његовом и Духу Светом нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин!
