На Девету недјељу по Духовима, у недјељу 22. агвуста 2021. године, у манастиру Савина у Херцег Новом служена је Света литургија, којом је началствовао Игуман ове Свете обитељи јеромонах Макарије.
Отац Макарије је, ријечима литургијске проповиједи, поучио сабране вјернике. Бесједу оца Макарија о неосуђивању ближњих, љубави, отварању наших срца за Господа и припреми за Царво небеско, интегрално преносимо на духовно укрепљење у дане Богородичиног поста.
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре, управо ходимо овим Богородичиним постом и лествицом духовног живота. Сваки Хришћанин, који се успиње ка Богу, мора ићи том лествицом успона ка Господу. У супротном човјек пада примјећујући то или не. Дакле, успињући се лествицом врлина ми се очишћујемо најприје од својих гријехова. Чистећи своје срце ми приправљамо мјесто да се у њега смјести живи Бог. Бог вапи за тим да се усели у човјечије срце, иако човјек често то сам не жели желећи нешто друго ван Бога и поред Бога, што је увијек промашај и једна празнина коју човјек види тек на крају, а која не доноси ништа и никакве користи од ње нема. Приближавајући се Богу, том лествицом успона врлине, човјек улази у вјечну љубав и припрема се за Царство Божије и вјечни живот овдје на земљи. Окушајући од вјечног живота овдје на земљи човјек ће се навићи и научити, осјетити и знати, шта је то Царство Божије. А управо је то одувијек било вјечно питање свих покољења на земљи.
Читамо у Светом Јеванђељу да су много пута питали Христа: “Какво је то Твоје Царство небеско?”
Иако је благи Бог то често објашњавао људима са љубављу, људи су често и тешко прихватали ту науку Божију јер је она скопчана са трудом. Многи крену тим путем али, нажалост, не заврше добро на крају зато што није довољно да човјек дође до пола пута и да ту отпадне или пропадне, већ свој пут треба да доведе краја.
Свети оци су писали много о том путу и о томе како се стичу врлине. Учили су да тај пут има и свој редослед. Један од великих писаца те лествице духовног живота јесте Свети Јован Лествичник, кога ми често помињемо нарочито у вијеме Великог- Васкршњег поста, у току кога је чак и једна недјеља посвећена само њему и “Лествици” коју је написао. Свети Јован нам ту објашњава како свако од нас треба да размишља у своме срцу и какав унутарњи принос и подвиг треба да поднесе да би се припремио за Царство небеско.
У једној од својих поука Свети Јован говори о једној битној ствари како човјек треба да размишља. Наше покољење је толико пало у гријех осуде и тумачења свега и свачега из свог угла и своје перспективе мислећи да чини нешто праведно, док не види да само упада у велику замку осуде, прије свега Божијег поретка и Бога не видећи да кроз осуду људи, осуду догађаја, управо хули на Бога. А иза те хуле на Бога стоји нико други до изумитељ свакога зла и највећи хулитељ на Бога а то је сам ђаво.
И док јадни човјек не зна шта ради, Бог је увијек уз њега и призива га, и увијем прима када Му се враћа са покајањем и сузама, са дјелима покајања, са човјекољубљем, са оним што заиста јесте истинско Православље и истинско Хришћанство.
Сваки покрет људски полази управо од бесцјеног дара који је човјек добио од Бога а то је ум, односно разум. Свети Јован напомиње да паметан и разборит ум човјека увијек треба да размишља о добром и, видећи само врлине, једино о њима и говори. Јер човјек који има паметан и разборит ум говориће управо о ономе што се огледа у његовом срцу.
С друге стране Свети Јован подвлачи, и то три пута, да је безуман ум онај који примјећује само недостатке и кривице.
Постоје два пута којима можемо ићи: путем разборитости и врлине или путем који је супротан од тога, а то је пут осуде и коментарисања свега у негативном контексту. Док осуђујемо друге, гледајући шта други ради, ми коментаришемо: ,,Гледај овога. Гледај шта онај ради. Види какав је онај.” У тим тренуцима наш ум се бави безумљем, односно осудом док ми, нажалост, и не примјећујемо да то чинимо.
А гдје је ту Царство небеско и онај паметан и разуман ум који примјећује само врлине и само о оњима говори?
Треба да знамо да је човјек ушао у заједницу са Христом оног тренутка кад почне примјећивати да су сви људи врлински и кад себе почне да гледа као јединог истинског грешика на свијету.
Фраза: “Па сви смо грешни” је погрешна фраза. Вјерујте, равно је јереси за Православље, то: “Сви су грешни”.
Нису сви грешни. Ја сам грешан. Е, то је истинско Православље. Кад не видим другога грешним.
Када будете у духовном стању у коме другога не видите грешним, онда можете да разговарате на тему врлине и чистоте ума. Од тог тренутка почиње истинско живљење духовним животом, све до тада смо у ропству гријеха и демона, зато што живимо осуђујући друге.
Да би се дошло у то позитивно стање потребано је уложити велики труд. Зато је Православље подвиг. Не треба измишљати подвиге. Ево, изволите трудите се сваког дана да не осуђујете друге, да покривате и оправдавате гријехе својих ближњих, да волите своје ближње. То је суштина Православља. Тада ћете добити одговор на којем сте путу и гдје се налазите. Али, немојте да хвалите ближњег пет минута а да га, после, три сата или цио дан осуђујете, то није врлина. Врлина је стајати у истој одлуци и данас и сваког дана, сваког тренутка у овом животу и онда нећемо падати. Људски је да пројавимо слабост, зато нам је Бог и дао покајање. Покајмо се кад видимо да падамо и затражимо помоћ од Бога.
Морамо схватити да то можемо чинити само силом Божијом а то је оно што називамо благодаћу Духа Светога. Само тако можемо опстати у врлини. Док сами то не схватимо, да Бог, који се уселио у нас, кроз нас чини врлину и да једино на тај начин и ми можемо чинити врлину ми падамо зато што се ослањамо на своје снаге. Нормално је, да се када се ослања само на своје снаге, ум вазноси, узноси, односно упада у замку гордости и сујете и самим тим пада. Тако је и Сатана пао са неба, јер је хтио да се узнесе изнад Бога и да чинећи нешто мимо Бога, буде на Божијем мјесту. Исто то тјера и јадног човјека да упада у такав гријех. Ипак сваки човјек има шансу и прилику да се спасе и да, присајединивши се Богу, уђе у вјечни живот. То је циљ нашега живота и то је истинско Православље. Немојте мислити да ван тога, и на други начин, можемо да се спасавамо. То је пут Светих отаца. Ако не идемо тим путем ићи ћемо лажним путевима, обманама који нас воде у безизлаз. Те обмане нас одводе ка дну и удаљују од Бога а свако удаљавање од Бога је тама, пропаст, несрећа, невоља, туга.
Ми Хришћани нисмо призвани на то. Призвани смо да ходимо у свјетлости љубави Христове. То је практична ствар, то није прича. Љубав није објашњавање и философија, љубав је живот. Ми смо дужни љубављу да живимо. Ми Хришћани се причешћујемо Тијелом и Крвљу Христовом. Онај који се причешћује прима Христа у себе и дужан је да буде свјетлост свијету. Не треба то да буде неко други него управо ја који се данас причешћујем и примам Христа у себе. Ја морам да будем та свјетлост. Призван сам на то. Дато ми је много, много ће се и од мене и тражити. Много ће се тражити од свакога од нас, браћо и сестре. Ако не будемо размишљали на овај начин, идући путем Светих отаца Цркве, изгубићемо компас и залутати по разним путевима и философијама овога свијета у овом смутном времену, посебно данас када са свих страна имамо безбројне информације да, преко интернета, стигнемо у све крајеве свијета и видимо много тога. То са једне стране не треба и не мора да буде лоше, али може да буде лоше све оно што се на лош начин употребљава.
Због тога морамо да обратимо пажњу, браћо и сестре. Ако не обратимо пажњу нико умјесто нас неће моћи да нас спасе.
Бог нас чека, стојећи на вратима наших срдаца. Господ куца и чека хоћемо ли му отворити да уђе у наше срце. Господ улази само у смирено и кротко срце, неће ући тамо гдје је гордост, осуда, неће ући у срце онога који суди другима. Ту Бог не долази и не може да уђе. Бог жели да помогне свакоме али не може зато што поштује слободну вољу свакога од нас.
Потрудимо се, браћо и сестре. Потрудимо се јер нема много времена. Вријеме измиче. Још мало и Христос ће доћи поново да види какви смо. Шта ћемо Му онда рећи? Шта ћемо одговорити? Хоћемо ли препознати Христа и хоће ли он препознати нас?
Авај, тешко нама ако се не препознамо. Зашта смо онда живјели и гдје смо били?
Зато се потрудимо, усредсредимо сву своју пажњу, цијело своје биће управо на ове детаље.
Служимо Богу свим срцем, пазимо на себе, трудимо се у свим јеванђелским врлинама. Користимо колико год можемо Свете тајне у Цркви. Користимо их са једним расуђивањем и разумом, не безразумно и без расуђивања јер се онда губи и тај смисао. Имамо у својим рукама све за своје спасење, а најважније од свега, имамо живога Бога Који нас воли и Који нас призива док је свијета и овога вијека у Свој загрљај, у вјечно Царство Оца, Сина и Светога Духа. Амин.”
Извор: Радио Светигора
