Константин M. Триандафилу, Главни извршни директор Међународне православне хришћанске добротворне организације: Сећање на Владику Атанасија
Мој први посао у Међународнoj православнoj хришћанскoj добротворнoj организацији (IOCC) био je посао менаџера робе са седиштем у Београду, Србија, деведесетих година XX века. Био сам одговоран за регионалне програме помоћи. На врхунцу рата у Босни и Херцеговини, позвао сам једног епископа тражећи дозволу да га посетим и учествујем у подели пакета хране које је IOCC послао возом. Рекао је да сам добродошао уколико будем носио своју радну одећу.
Следећег дана смо дошли до Требиња и затекли Преосвећеног Епископа Атанасија у вагону воза како пребацује пакете на камион. Поздравио ме је са великим загрљајем и топлим осмехом, а затим ме примио крај себе у аутомобил.
По завршетку утовара, Владика је импровизовао пољски сто и столицу слажући пакете. На својој застарелој писаћој машини откуцао је упутства возачима камиона и свештеницима који су били одговорни да преузму пакете које смо натоварили и да их поделе људима у невољи.
И тако смо се ту затекли – свештеничко дете из Тексаса, епископ који је био духовни див у Православној Цркви, неколико возача камиона и деца која су се добровољно пријавила за помоћ – истоварајући пакете хране које је IOCC купио новцем норвешке цркве.
Храна је била намењена људима чије је животе ратни сукоб потпуно пореметио, док је прва линија фронта била удаљена само неколико миља. А онда је епископ устао и придружио се деци у фудбалској игри како би им се захвалио на помоћи.
Ово је смисао живота као служења. За тих неколико сати научио сам више него што би ме могла научити било која књига или универзитет. Видео сам прилагодљивост, генијалност, одговорност, љубав, саосећање, веру, храброст, посвећеност и наду – све у једном човеку.
За мене је Преосвећени Епископ Атанасије заиста био оличење Православља на делу. Дубоко сам захвалан што сам га познавао и што сам имао привилегију да радим крај њега.
Да му је вечан спомен!
