Срби не воле растанке, па чак ни оне краткотрајне, на дан, два, на мјесец или годину. Нарочито не воле када се на пут оде без поздрава, када неизмирени одступимо једни од других, када нас помрчина смрти трајно удаљи. Тада се преиспитујемо да ли смо могли другачије, боље, да ли је у нама превладала хришћанска љубав или горка сујета овога свијета? Тако размишљамо када смо суочени са одласком оних које волимо, али и оних које волимо нешто мање.
Ових дана навршава се годину дана од блаженог уснућа митрополита Амфилохија. Година је прошла као трен, као трептај ока. Чини се, само смо старији за једну годину, док је око нас све остало исто или бар слично. У сивилу суморне свакодневице, он – којег нема у нашем погледу, засијао је у нашој души, али сада као небески пастир који своје стадо сабира и са оне друге стране.
Без имало патетике у ријечима, с правом можемо рећи да нас митрополит Амфилохије и даље окупља као добри отац. Неки кажу да је Црна Гора незамислива без њега, али он, чврсто вјерујем, није ни напустио Црну Гору, већ је, као мудри отац, пустио своју дјецу да живе без његовог свакодневног надзора. Пустио је дјецу да одрасту, али и даље бдије над сваким њиховим кораком. У то сам сигуран, у то вјерујем и то знам, јер знам шта је он значио Црној Гори и шта је она значила њему.
Ипак, носећи у себи честитог Црногорца, митрополит Амфилохије надрастао је Црну Гору и својом личношћу освојио је сво српство, па и више од тога. И данас га помињу у Светој Гори и у Русији, у Грчкој и на Кипру, и ко зна гдје још?! Није митрополит био цвијет бесплодни, већ је његово духовно сјеме никло у душама многих, па га срећемо на лицима других и драгих људи, у којем видимо бар одсјај његовог небеског лика који, протоком временом, постаје све видљивији.
Отишао је без растанка, а његова дјеца и данас га дозивају, призивају, моле се за њега и моле се њему, обраћају му се, тражећи од њега очинску утјеху и савјет, питајући се на свакој од животних раскрсница: Шта би учинио Амфилохије?
Налазећи у себи мудрог митрополита, свако од нас хита својом стазом, борећи се са злом у себи и око себе, и никада не губећи лик онога коме је Лик Христов сада пред очима нетварним. То је наш Ђедо којег смо познавали, који нас је обогатио својим присуством у животу свакога од нас.
Са неким је провео многе године, а са неким је размјенио тек по коју ријеч, али је на свакога оставио утисак којег кише времена не могу испрати. Зна то вјерни народ, зна то и добри митрополит Јоаникије, којег нам је Ђедо оставио, да га одмјени у старости, онога трена кад вријеме замјени вјечношћу. У тој и таквој Црној Гори, која љуби своје митрополите, вриједи удисати ваздух, вриједи и живјети и умирати.
Година је прошла, а као да је прошао само један трен. Најприсутнији су управо оних којих нема међу нама, јер душа чезне за њима, јер нам недостају да их загрлимо, да их тварним очима видимо, да се у осмијеху препознамо, да се у молитви сјединимо. Зато сам, истовремено, и радостан и тужан, док оживљавам успомене на драгог митрополита који је у молитвама свагда присутан. Нека то његово небеско присустно оплемени свакога од нас, па и мене, да бисмо сачували у себи онај лик Христов по којем смо знали блаженопочившег митрополита Амфилохија.
Са чврстом надом и неупитном вјером да ћемо се поново срести, лицем к лицу, у Небеском Јерусалиму, молитвено га поздрављамо из мученичке Крајине, вапијући му да нас не заборави као што ни ми њега нисмо заборавили!
