Хумска епархија је некадашња епархија Српске православне цркве, коју је 1219. године основао први српски архиепископ Свети Сава за области Хумске Земље и Травуније (данашња Херцеговина, са Старом Херцеговином и Дубровачким приморјем). Приликом оснивања, сједиште епархије је било при манастиру Богородице Стонске, у тадашњем главном хумском приморском месту Стону.
Епархијско сједиште је накнадно измјештео у манастир Светих апостола Петра и Павла на Лиму, те је по томе ова епископија понекад називана и Лимском епархијом, а њени јерарси су носили и почасни наслов митрополита.
Током 13. века, епископи хумски столовали су у Стону. Послије смрти краља Милутина (1321), за вријеме борбе између Стефана Дечанског и Константина Немањића око престола, успио је босански бан да завлада Хумом, те је Данило избјегао из Стона и настанио се у манастиру Светих апостола, званом Петров манастир, код данашњег Бијелог Поља на Лиму, гдје је добио и потребне земље за издржавање. Послије Данила постављен је за епископа хумског Стефан (1324), али он није могао заузети свој престо у Стону, који је остао у босанским рукама. Стога је и њему краљ Стефан Дечански потврдио боравиште у манастиру Светих апостола Петра и Павла на Лиму, те се по томе ова епископија понекад називала и Лимском епархијом.
Српски јерарх ове епархије је 1377. године у манастиру Милешеви обавио крунисање Стефана Твртка I за краља Срба и Босне. Средином 15. вијека, када је Стефан Вукчић Косача добио назив „херцега од Светог Саве“, подручје Хумске земље и Травуније је добило име Херцеговина, а по томе се ова епархија касније почела називати Херцеговачком, а њени архијереји су такође називани и милешевским митрополитима. Тако се 1466. и 1471. године помиње милешевски митрополит Давид.
