Колико сам се само пута до сада увјерио да се приликом сусрета с другим човјеком догађа тајна која оставља непролазни отисак на нашем бићу. Недавно сам на гробу владике Атанасија затекао једну жену и човјека како клече и моле се. Она је срела владику Атанасија само једанпут у животу. У пролазу. На аеродрому. Њихов разговор је трајао један минут. Тај један једини минут разговора с владиком у толикој мјери је утицао на њу да је имала потребу да из иностранства дође на његов гроб.
Ако се један наизглед успутни и кратки сусрет толико дуго памти, колико би тек свако од нас требало да памти оне с којима смо провели године и деценије, а који више нису ту, међу нама? Нажалост, наше је сјећање – ма колико било снажно – пролазно и траје онолико колико и ми на овом свијету. Зато се на Задушнице молимо да се заједно с умрлима настанимо у сјећању Бога Живога како бисмо се једнога дана поново сусрели и препознали у вјечности…
Преузето са званичног инстаграм налога Еп. Григорија: https://www.instagram.com/p/CV7h6GiMF39/?utm_medium=share_sheet
