Уметничка омилија јавља сеу четвртом веку а њен изумитељ је – Свети Јован Златоусти. Оваква проповед има особине омилије и тематске проповеди; строго се ослања на Свето писмо, користи мноштво цитата; но читав садржај обрађен је на начин узвишен и поетски. Златоусти из дневног зачала (Јеванђеља или Апостола) узима један стих и обрађује у проповеди, повезујући га са упоредним местима из Старога и Новога завета (нико се пре, а ни после Златоустога није у тој мери држао Светога писма). Али, непревазиђеног егзегета и ненадмашног беседника у највећој мери одређује други дар – ако су Григорија Богослова називали проповедником ума, Јована Златоустог ваља назвати проповедником срца. Изузетно познавање људске душе и неизмерна љубав, којом одише свака изговорена реч његова, не остављају нити један сегмент људског живота неразјашњеним и недотакнутим у проповедима.
Златоустове догматске проповеди мање су познате од моралних (што је и разумњиво, ако се имају у виду приоритетне потребе у вези са моралним проблемима грађана византијске престонице четвртога века); но Златоусти као догматичар не сме нипошто бити у сенци Златоустога као филозофа морала; његова догматска учења могу бити једино мање позната. Сачувани су његови списи и проповеди о Богу Оцу и Пресветој Тројици, о једносушности Сина Божијег са Богом Оцем, о Духу Светоме, учење о исхођењу Духа Светога од Бога Оца, потом ретка мистична учења у вези са ангелологијом (о бестелесној природи анђела, о времену њиховог стварања, чиновима и броју, о служби њиховој и љубави према људима; учење и проповеди о злим анђелима, о њиховим чиновима и мржњи према људима); о Пресветој Дјеви Марији, о првородном греху; учење о благодати, сотириолошко учење, еклисиолошко учење, учење о Тајнама (крштења, миропомазања, Евхаристије, покајања, свештенства, брака, јелеосвећења), те есхатолошко учење.(1) Златоустог, као највећег егзегета већ смо помеули, као и његово апологетско делање (осим познатих серија проповеди Против Јудеја и Против многобожаца, Златоусти доказује Васкрсење Христово, бесмртност душе човечије, појаву и значај чудеса у хришћанском свету, док о Златоустоме као литургичару нисмо говорили, будући да је то општепозната чињеница (суштинска реформа Литургије од Златоустог, молитве Литургије које припадају Златоустом, трајање Литургије... ). Но, у вези са овим, ми ћемо се бавити Златоустовим проповедима у време Литургије. А оне су, у великом броју случајева, биле састављене и интерпретиране као уметничке омлије, ако не најважнији, а оно најлепши рад Златоустов на њиви Господњој.
Чудесно познавање дубине људске душе, као и изразито висок уметнички домет, чини Златоустове омилије лако појмљивим и узорима ваљаног проповедништва свима нараштајима и верописповестима. Не само источни већ и западни хришћански свет признаје Златоустово првенство на пољу проповедништва(2), мада постоје и аутори који критикују стил његових проповеди, особито преобиље тропа и фигура, које су толико заступљене, да изазивају „морску болест“.(3) Посматрајући пажљиво Златоустове омилије запажамо уистину обиље стилских фигура, али нипошто пренатрпаност или нефункционалност. Изразита поетска надареност Златоустога, као и укус тадашњег доба коме је азијански стил омиљен, оповргавају критике бенедиктинца Монтфокона. Такође, савременици замерају Златоустоме преопширан увод проповеди (ми смо, преводећи, запазили да то није случај у свим проповедима). Златоусти, у своју одбрану поводом овакве оптужбе, износи практичан аргумент: вели да је то због оних који нередовно долазе на Службу Божију, те да у оквиру само једне проповеди није могуће довршити доказе неких тематских проблема, него се морају поновити у уводу наредне омилије, а често и продужити и појаснити, да не би омилија остала недовољно схваћена.(4)
Неки аутори пореде Златоустог као проповедника са проповедником Римокатоличке Цркве – Блаженим Августином: „древна Источна Црква има само једног јединог Златоуста, а од проповедника древне Западне Цркве са њим сравњује се Августин.“(5) Но, многи аутори, а међу њима и угледни српски теолози и реторичари, поредећи их, запажају изразите разлике у стиловима. Августин се строго придржава одређене теме, без функционалних дигресија и говорних украса, излагање је кратко и апстрактно, тако да слушаоци често са напором прате проповед; напосе, Августин се више обраћа разуму својих слушалаца. Златоустове проповеди су дуге; под дејством душевног заноса, Златоусти напушта главни предмет излагања, прави функционалну дигресију, неопходну за план излагања, да би на крају проповеди, величанственим даром, свако одступање привео главној мисли; уместо апстрактних појмова често користи параболу и поређење, те тако, осим што поучава он и забавља слушаоца. Златоустова μακρολογια оштро одудара од Августиновог breviloquium-а.(6)
Друга два Јерарха и велика беседника (Свети Василије Велики и Свети Григорије Богослов) у својим проповедима вазда дају превагу умном елементу над душевним. Златоусти, премда дубокога философскога ума и огромног знања, даје превагу срцу над умом, то јест, своје умне силе подређује срцу, те одатле потиче необуздана горљивост његових омилија и његова присна веза са духовним чедима – Златоусти је изгарао у пламену те љубави. Светога Григорија Назијанзина богослови називају човеком ума – Γρηγοριος ο νους (тако о њему говори и Василије Кесаријски)(7), истичући да његове проповеди представљају Божанска учења чистога ума. Но, ако имамо у виду учење Светог писма да је срце руководилац душе и ума, да се „помисли у срцу зачињу“, осим што ћемо се душевно наслађивати Златоустовим омилијама, оправдаћемо и њихову огромну емотивност. Колика је и каква била истинита љубав Златоустог према духовним чедима, која је морала владати и речима упућеним њима, можемо видети у једној укорној омилији Златоустовој: ... ја сам отац, и то отац који нежно љуби. О, када бисте ви могли видети огањ душе моје, разумели би да ја сагоревам више од било које жене која је прерано допала удовиштва. Не оплакује тако ни супруга мужа својега, ни отац сина, као ја велико мноштво око себе, када не видим код вас никаквога напредка.(8)
Снажна емотивност Златоустова, дугачки говори раскошно украшени зналачки одабраним тропима и фигурама само су златни оквир за суштаствене и непролазне истине Божије са медоточних усана његових, а нипошто сами себи циљ. Истина је да су се, у то доба, многи хришћански проповедници почели старати много више за спољашњу страну проповеди неголи за унутрашњи садржај и циљ, подражавајући знамените хеленске реторе, стога што су многи Хелени, примивши хришћанство, очекивали и од својих нових хришаћанских беседника једнаку раскош и сјај изговоренога. Златоусти, премда успешнији од свих хришћанских проповедника у спајању хеленске форме са хришћанском суштином, оштро устаје противу лажнога правца хришћанске проповеди (формалне), те у XXX омилији на Дела апостолска вели: многи се силно истјазавају, да, ставши на амвон, држе дугачки говор, и ако од мноштва добију тапшања руку, чини им се као да су царство добили... Црквама је нашкодило то што ви не тражите да чујете реч која изазива покајање, већ која засићује звуком и синтезом речи, као што слушате певаче и свираче на цитри, а ми поступамо равнодушно и кукавички, што удовољавамо вашим прохтевима, док би их требало искорењивати... Ми исто то радимо док се такмичимо у лепоти речи, саставу и хармонији – како бисмо вам се допали, а не како бисмо вам користили, како би нам се дивили, а не како бисмо поучили, како бисмо заслужили рукопљескање, а не како бисмо пробудили раскајаност; како бисмо отишли уз тапшања руку и похвале, а не како бисмо исправили обичаје.(9)
Према Златоустовом схватању, проповед има сврху да подучава вери и моралу хришћанскоме, да побуди гнушање на грех и изазове преумљење и покајање, те се није либио да о истој теми више пута проповеда (на други начин, наравно). За такву борбу речима против укорењенога греха била је потребна велика снага воље, велики рад на припремању разноврсних беседа (како би се број присутних увећавао а не смањивао), те велико познавање психологије људске и самога живота. Златоусти је, чини се, био свестан квалитета неопходних за делотворно проповедништво, јер и сам пише и говори о особинама и способностима које хришћански проповедник мора поседовати. Изричито захтева реторско образовање и вештину лепога казивања, као и сва потребна знања да би се могло служити тако да се постигне циљ – да се Христова истина утврди, сачува и одбрани када је то потребно. У другој беседи на Посланицу Титу, вели: Ко не зна да се бори са непријатељима и да потчини све мисли њихове послушности Христу... и ко не зна шта треба учити о науци хришћанској, нека се далеко удаљи од учитељског трона.(10) У вези са тим, у XXXI омилији на Прву посланицу Коринћанима, захтева реторске квалитете од хришћанских свештеника, јер ако неко (од хришћана) блиста својим красноречјем, не само да га славе (назнабошци и јеретици), већ и читава Церква, јер не кажу само: он је диван, већ шта? Хришћани имају дивног учитеља.(11)
Златоусти изузетно цени значај хришћанске проповеди, те препоручује проповедницима, чак и оним даровитијим од осталих, да непрестано вежбају писање и усмено произношење омилија стога што је то, како каже, „једини начин усавршавања“. Брижљиво је припремао своје проповеди, не допуштајући импровизацију. У вези са тим, вели: Кад би неко имао и велику силу говора (а код мало њих би се нашла), ни тај није слободан од непрестанога рада. Јер пошто говорништво није није од природе, већ од учења, то ако је неко до врхунца усавршен, може га изгубити, ако ту силу не развија непрестаном ревношћу и вежбањем. Образованији треба да се више труде него неуки, јер није једнака штета ако су и једни и други немарни, већ је ова толико већа, уколико је већа разлика између њихових способности. Онима (необразованима) неће нико пребацивати, ако не кажу ништа достојно беседе, али ови други (образовани) ако не буду произносили беседе које надмашују мишљење које о њима сви имају, пратиће од стране свих мноштво пребацивања. Ако је неко у говорништву све наткрилио, тада му треба више него свима – ревносног труда.(12)
Осим што, ауторитетом патријарха, на основу личног примера, тражи од младих хришћанских отаца широко образовање и вештину речи, Златоусти, превсходно, захтева висок морал, веру у оно што проповедају, те сведочење проповеданог властитим животом. У трећој беседи на Прву посланицу Коринћанима, вели: ...најпре се ти сам подчини својим речима, па онда то тражи од других... Ништа није равно души, па ни васцели свет. Ако и безбројна блага даш сиротињи, ниси учини ништа тако (велико) као онај, који је једну душу обратио.(13) Колико је Златоусти сам искрено веровао у силу богонадахнуте речи, видимо из следећега његовога исказа: Ако ли гвозденога мача не имадем, а оно имадем реч од мача оштрију; и ако не могу огња зажизати, учење моје од огња је врелије и силније може палити.(14)
Хелен по мајци, Златоусти, што се стила и језика тиче, то остаје до краја живота. Његово хеленство можемо поредити са Демостеном, Ксенофонтом, Платоном – кроз стил Златоустов поново оживљује снага и блистање класичне антике.(15) Јован Златоусти поседује граматичко-историјску културу Мале Азије, што је општа карактеристика антиохијског културног типа. Она се осећа у његовим моралним проповедима – морализам је био нека врста природне истине античкога света. Но, преображавање те истине до благодатних висина хришћанске етике, њено оваплоћење у откривеном евангелском идеалу, Златоустово је примарно деловање. Флоровски вели: „Није тачно да Златоусти није био мистик. Морализам не искључује мистицизам. И мистицизам Златоуста имао је, пре свега, морални смисао. То је – мистика савести, мистика добра, мистика доброделанија и врлине.“(16)
(Из књиге: Плетенице стилских фигура у омилијама Светог Јована Златоустог,
Матица српска, Нови Сад 2011)
