У понедељак, првога новембра, када наша света Црква прославља светог Прохора Пчињског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве на Аеродрому.
Преосвећеном су саслуживали: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, и јереј Александар Мирковић.
Чтецирали су богослови из богословије светог Јована Златоустог, а за певницом је било братство храма са појцима-богословима.
По прочитаном Јеванђељу по Луки, Преосвећени се обратио верном народу: „Браћо и сестре данашње јеванђеље говори нам о предивној Христовој поруци, коју је Христос изговорио на гори блажнества, у којима нам каже да су то заповести које су представљене као умеће живљења, и као неумитни захтев за нашим спасењем. И како нам објашњава свети апостол Лука, да је Господ отишао на гору да се моли, и да је ту изабрао своје ученике и да их је ту рукоположио. Све нам то говори да нам Христос даје пример да пред било који посао који започне човек, у току дана, да треба да се моли. Ето Он се молио за избор својих ученика и показао нама, да ако хоћемо да Бог чује и услиши молитву, да нам одговори на молитву, треба да се искрено молимо. Искрено треба побожно да се молимо. Молитва треба да буде саставни део човека хришћанина. Молитва је та која човека подстрекује и опомиње, да он треба да се моли ономе који га је саздао. To je врло важно да знамо да је Христово учење и о молитви упућено свима, и зато је Христово учење одлучујуће за наше спасење. У овим Христовим заповестима јесте тајна Цркве и Царства Небескога, тајна самога Господа Исуса Христа. У свим заповестима се каже: благо онима који су чистога духа... Када бисмо се ми потрудили да једно од ових блаженстава применимо на себе, заиста где би нам крај био? Између осталих чули смо како Господ каже: благо онима који су чистога срца јер ћете Бога видети. Заиста, срце човеково је не само главни орган, него и главни духовни орган човеков. Јер срце је то у коме обитава Бог или онај други, љубав или мржња, зло или пакост. Зато Господ каже благо онима који су чистога срца, они ће Бога видети. То у исто време подразумева да будемо искрени људи, да се трудимо искрено да живимо, и да говоримо о истини. Али не само да говоримо него и да живимо искрено и поштено. Христос нам је оставио свој мир. И тиме нам је оставио велику радост, и зато Он каже на крају: „радујте се и веселите се у онај дан, јер је велика награда ваша на небесима“. Иштите најпре Царства Божијега и правде његове а све остало ће вам се придодати. То је врло важно децо драга, да тражимо правду Божију а тражићемо је ако се трудимо да живимо у правди. Дакле, браћо и сестре ове заповести блаженства које су наизглед тешке, а нису, јер нам Господ није рекао да учинимо оно што не можемо да учинимо. Бог не тражи од нас да чинимо више него што можемо, али у исто време то значи да се не заклањамо иза нашег људског: „ја не могу“. Можеш, ако имаш веру, можеш. Све је могуће ономе који има веру. Када човек каже „ја не могу“, то значи да он бежи од самога себе и бежи управо да се потруди да пожели да буде спасен. Браћо и сестре ова блаженства нису бекство од стварности, нису предаја, то је тријумф Христовог Васкрсења у нашем животу који је сада скривен, али ће се открити у пуноћи на крају времена. Зато нека нам Господ помогне. А и ми да се потрудимо да често понављамо оне заповести Божије, посебно две заповести Христове: љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом, и свом снагом својом, и другога као себе самога, и да мало чешће размишљамо о овим заповестима блаженства, да би заиста били блажени. Нама људима треба мир, мир Божији браћо и сестре, онај мир који нам је Господ дао када је рекао: мир свој дајем вам... Ми видимо да се људи убише да причају о миру, нажалост мира је све мање, али мир треба да почне од нас, и да иде ка другоме. Све мислимо да други треба да нам дају мир. Мир је Бог донео, мир је Бог дао само зависно да ли ми прихватамо Његов мир, или мир који ми замишљамо да треба да буде. Не брани нама Бог да радимо шта хоћемо, Бог нам све то одобрава, јер смо ми разумна бића. Створени смо као несавршени али са задатком да се усавршавамо. Зато треба учити се, учити се како да живимо достојанствено, да живимо као хришћани, како да се разликујемо ми хришћани од нехришћана који не знају за Христа и за мир Христов. Али када имамо мир Христов у себи, ми имамо и рај у себи. Када имамо немир у себи ми стварамо пакао. Не треба нам пакао, када стварамо такав немир у себи да више и не осећамо тај благослов Божији и Божијега мира. Нека нам Господ помогне да се усавршавамо, а усавршавању никад краја. Нека нам Бог помогне да чинимо добро онако како каже апостол Павле: „добро чините да вам не досади“. Добра никада довољно, а зла нажалост и једна кап је много. Бог вас благословио.“
Извор: Епархија шумадијска
