Истински, непатворени живот у Христу праћен је страдањима и прогонима. Свијет је Христу понудио Крст као једини могући начин бивствовања у свијету. Бити у свијету за Христа није значило: бити на земљи, него: висити на Крсту. Сам Његов долазак у овај свијет захтијевао је својеврсну „екстериторизацију“.
На страницама Новог Завјета пише да за Марију и Јосифа не бјеше мјеста у градским гостионицама кад дође вријеме да она роди (Лк 2, 7). Да би се родио, дошао у овај свијет, Богочовјек је морао да напусти полис као мјесто људског боравка и да се повуче у пустињу Витлејемску и, у једној од тамошњих пештера, започне своју Богочовјечанску егзистенцију. Дивље и бесловесне животиње показале су се гостољубивије према Богомладенцу Исусу од, гријехом подивљалог, палог човјека: „Својима дође, и своји га не примише. А онима који га примише даде им власт да буду чеда Божија, онима који вјерују у име његово. Који се не родише од крви, ни од жеље тјелесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога (Јн 1, 11-13)“. Антагонизам Христа и свијета осјећају и опитују сви истински сљедбеници Господњи и тај антагонизам узрок је и њиховог распећа и страдања у овоме свијету. „Свако ко жели да живи побожно у Христу Исусу биће гоњен“ (2Тим 3, 12), говори Апостол Павле своме ученику Тимотеју а тиме и свима ученицима Христовим. Да се разумијемо: ученици Господњи не страдају у свијету због неке своје per se особености и искључивости. Петру и Јовану је било дозвољено да бораве у Јерусалиму, али није им било дозвољено да проповиједају Христа Бога Распетог и Васкрслог. Срџба и гњев јудејских старјешина према Апостолима била је узрокована њиховом проповијеђу којом Апостоли „уче народ и јављају у Исусу васкрсење из мртвих“ (Дап 4, 2). Апостолима је било дозвољени јавно да говоре о свему, осим да говоре и проповиједају о Христу (Дап 4,18).
Да ли је могао ту и такву судбину унижености и страдања у овом свијету избјећи Свети Василије, Крстоносац и Христоносац Острошки? Он, који је, послије Светог Саве, у српском роду највише љубио Господа Исуса Христа, да је ли могао избјећи да не пије горку чашу страдања? Наравно да није. И не само то. Његово страдање за Христа и Цркву Божију није трајало само за вријеме његовог живота на земљи, већ оно траје до данашњег дана. Још увијек се Свети Василије, лежећи тијелом у свештеном кивоту, бори и страда за Цркву Христову и напаћени народ Божији. Као Чувар Православља, овај Херцеговац нијвише личи на самог Првоврховног Апостола Петра. Као што је Господ кључеве Царства Небеског повјерио простом рибару из Тиверијаде, тако је исто и овом простом Херцеговцу дао те исте кључеве. Тачније, Свети Василије је те кључеве наслиједио од Светог Саве, првог српског Архиепископа. Свети Василије је ишао Светосавским путем као јединим путем који води Господу Исусу Христу у духу апостолског Предања. Остати вјеран Светом Сави и Светосављу као философији живота, за Светог Василија значило је исто што и остати вјеран самим Апостолима и Господу Исусу Христу.
У XVII вијеку српски народ налазио се под турским игом и, слично својој браћи Византицима из Константинопоља, очекивао је помоћ од хришћанских владара са запада, као и од самог папе. Историјски списи откривају да је стање Српске Православне Цркве у том времену било као стајање између Сциле и Харибде: „На њу се устријелио био с истока Турчин, а са запада – Рим. Турчин све за славу Мухамедову, а Рим све за славу Папину. Рим је тражио као компензацију: примање Уније и жртвовање Православља и светосавских традиција. Тако папа Климент VIII у априлу 1599 пише патријарху Јовану Кантули (1591-1614) и Митрополиту Висариону: “Треба прије свега да се одречете источне шизме, и признате власт римскога Папе“. О помоћи каквој за ослобођење од Турака није дакле било ни спомена. Патријарх, наравно, на овај позив није се ни осврнуо, него је још у самоме почетку прекинуо са Папом сваки однос“. Римокатолички агенти су се надали да ће, усљед тешке историјске и друштвено-политичке ситуације, виша црквена јерархија Српске Православне Цркве пристати на Унију са Римом. Међутим, у тим својим наумима страшно су се преварили. Ниједан од првојерараха тога времена, од Патријарха Јована Кантуле, преко Пајсија Јањевца (1614.-1647.) до Патријарха Гаврила, није пристао на издају Православља и Светосавља. Последњи је, не желећи да тражи никакву помоћ од Рима, 1654. године отпутовао у Русију да код православне браће потражи помоћ и утјеху, због чега је био оклеветан код Турака који су га, по повратку из Русије 1659. године, објесили у Бруси, престоници Витиније.
Демоно-психолошко стање људи, усљед којег нека личност, због своје узвишености и недостижности, постаје предмет мржње и клевете, почело је да се испољава у агентима Рима. Сатана, усљед немогућности да буде Бог, постаје клеветник Бога. У овом случају, агенти и прозелити, усљед немоћи да представнике више цкрвене јерархије наше Цркве склоне на Унију, чине све да им наруше углед, клевећу их, фабрикују им разна писма у којима, тобоже, црквени поглавари пристају на Унију са римским престолом. Знајући да Митрополит Василије Јовановић има огроман углед у народу и поштовање као Свеца још за свога живота, римокатолички агенти су приступили страшном манипулативном дјелу. Плод тог манипулативно-фабрикованог инжењеринга су и два писма у којима, тобоже, Свети Василије исповиједа римокатоличку вјеру и признаје папино поглаварство. Прво писмо-фалсификат је од папе Александра VI из 1661. године Митрополиту Василију Јовановићу, а друго је писмо-фалсификат Митрополита Василија Јовановића папи Клименту X из 1671. Године. Међутим, пошто свака клевета и лаж упућена на праведника чини да он само још више засија и просија Божијом свјетлошћу и светошћу, тако је било и са овим Праведником херцеговачким. Не само да ови агенти римске пропаганде нису успјели да његово стадо поунијате, већ нису могли да пољуљају ни светитељски углед Митрополита Василија Јовановића у српском народу. Успјели су само у једном: да својим нехришћанским и, надасве, нељудским понашањем наруше углед своје цркве. Тако су „папски нунцији из разних земаља стали упозоравати Курију римску, да између оних агената има и варалица, који обмањују Рим и друге тада ревнитеље Уније, да би себе узвисили и новчано помогли“. У то вријеме и нунције Салваго из Граца пише кардиналу Боргезу дa: “неким агентима не треба вјеровати, јер су њихови извјештаји „химеричне измишљотине“.
Насиље еклисијалног инжењеринга, које су за живота Светог Василија разним фабрикацијама спроводили римски агенти, и у ове наше дане поново је оживјело. Опет је сатана са свом снагом ударио на Острошког Чувара Православља и његово словесно стадо, које му је повјерио Свети Сава да га напаса. На духовном плану, ова борба за Светог Василија је била много тежа јер за противнике није имао иностране римске агенте, већ своју одрођену дјецу, која у Просветитељу Сави Немањићу нису више видјела свога духовног оца и пастира, него свога окупатора и узурпатора. Дискриминаторни закон о слободи вјероисповјести, по коме би сакрални објекти Српске Православне Цркве постали државна имовина, имао је за циљ не само да Цркву лиши права на приватну својину, већ и да је принуди на једно ново еклисијално самоодређење у идеолошким смјерницама нове дукљанско-монтенегринске националне парадигме.
Знамо да се Господ јавио Апостолу Петру, када је овај кренуо да напушта Рим: „Quo vadis, Domine?“. Петар је разумио да Господ хоће да се он, заправо, врати у Рим и да тамо пострада за Њега. Ко зна, можда се и на овоме путу острошкоме, на првој литији из Острога за Никшић, Господ јавио и Светом Василију: „Quo vadis, Basileos?“. Као да чујем шта одговара пастир Острошки Господу Христу: „Господе, идем опет да са својим стадом браним Вјеру Отачку, једном за свагда предану светима! Идем да и онима заблудјелима поручим да се не одричу Твога Светог Саве, јер се тако одричу Тебе, Свога Спаситеља, Који почиваш у Светом Сави исто онако као што почиваш и у мени!“. Зна Острошки Чувар јединства Српске Православне Цркве колико је велик гријех радити против црквено-народног саборног тијела. Довољно је сјетити се гријеха Ананије и његове жене Сапфире према јерусалимској цркви. У Дјелима апостолским (Дап 4, 32-35) налазимо свједочанство о томе да су они који су повјеровали у Исуса Христа били „једнога срца и једне душе“. Дијелили су све што су имали, чак и до те мјере да су „они који су посједовали земљу или куће то продавали и сав новац доносили апостолима. Дијелили су колико је коме требало, по потреби“ (Дап 4, 34-35). „А неки човјек, по имену Ананија, са женом својом Сапфиром продаде имање, и сакри од новаца са знањем и жене своје, и донијевши један дио положи пред ноге апостолима. А Петар рече: Ананија, зашто испуни сатана срце твоје да слажеш Духу Светоме и сакријеш од новаца што узе за њиву? Кад је била у тебе, не бјеше ли твоја? И кад је продаде, не бјеше ли у твојој власти? Зашто си такву ствар метнуо у срце своје? Ниси слагао људима него Богу.“ (Дап 4, 1-4). Њихов гријех је био у томе што су они најприје пристали да живе црквено-саборним животом и да се одрекну личне својине у корист свесаборне својине, да би у једном тренутку оштрицу егоистичког принципа индивидуалног и породичног власништва зарили у тијело опште-саборног црквеног иметка. Ананија и Сапфира су, слично овим нашим „храмоборцима”, покушали да себи присвоје оно што припада Цркви. Казна Духа Светога је била страшна – Ананија и његова жена су одмах издахнули, немајући времена за покајање, док је у овом последњем случају Дух Свети преко Светог Василија био много милостивији: Господ је ове савремене „храмоборце” лишио политичке власти, дајући им вријеме овог живота за покајање и обраћење Господу Исусу Христу. Њихов револт и гњев на Блаженопочившег Владику Атанасија због његовог упозорења да, ако не престану да гоне Светосавску Цркву у Црној Гори, Свеца Острошког треба вратити у његову родну Херцеговину, не представља у суштини никакав револт. Они би, заправо, најрадије вољели да се Свети Василије врати у Херцеговину јер има дуго памћење и неумољиви је свједок минулих времена. Памти овај Христов Исповједник, на примјер, када су Црногорци, обилићком храброшћу, бранили Острог и његове свете мошти од најезде Турака. Памти он добро све оне Црногорце који су себе осјећали и доживљавали Светосавским Србима. Одавно је Свети Василије међу нама и памти, дакле, оне Црногорце који су хоризонталу Косовског Завјета и вертикалу Светосавља као философије живота, уздигли у свој Крст који су јуначки носили и њиме своје непријатеље побјеђивали. Али, памти и оне Црногорце који су пљунули на тај Часни Крст и Крсташ барјак и замјенили га петокраком, одричући се тако Царства Небеског, завјештаног српском роду Светим Савом и Светим Царем Лазарем, а бирајући царство земаљско, то јест, Јосипа Броза и комунистичку идејну парадигму утопије о земаљском рају.
Превредновање вриједности, које су донијели комунистички идеолози, захтијевало је и нови облик црногорског етноса и етоса. Црногорац није више био Србин, Светосавац са Косовским Завјетом у души, већ неки нови Црногорац, испражњен од своје Светосавске есхатолошке усмјерености и укоријењености који је, као такав, постао очајно површан и празан, то јест, сујетан Црногорац. Трактат Милована Ђиласа под називом „О црногорском националном питању“, који је објављен у „Борби“ 1. маја 1945. године, у бити је ништа друго него првородни гријех Светосавског Црногорца, који почиње да једе плодове са забрањеног дрвета познања добра и зла. Псевдо-духовна храна комунизма којом се хранио Црногорац, учинила је да му се отворе очи и он тада спознаје своју наготу. Светосавље и Светолазаревски Косовски Завјет био је она одежда, оно свадбено рухо које је красило докомунистичког Црногорца. Међутим, Милован Ђилас и остали идејни комунистички творци бестијално су, тим својим „првородним гријехом”, скинули са Црногорца ту свету одежду и обнажили га. Смоквино лишће којим су Адам и Ева прекрили своју наготу, за нови црногорски културно-историјски тип, постало је ништа друго него егоцентрична опијеност својом самодовољном племенском особеношћу.
Процес детронизације Светосавља као начина живота из црногорске народне парадигме достиже свој врхунац у савременој посткомунистичкој црногорској власти. Да је Светосавље неприхватљиво, показује и став бившег премијера владе који поистовјећује Светосавље са фашизмом: „Не ради се наравно о томе да у Црној Гори данас било ко угрожава православце, нити исповједање православне вјере у било ком православном храму, нити правни положај било које вјерске заједнице, па ни Српске православне цркве. Ради се о томе на којим темељима Црна Гора жели да гради своју кућу: на антифашистичким или на светосавским? Једно с другим не иде никако“. Да овдје није у питању само борба против Светосавља због његовог српског етницитета, већ да се ради, заправо, о борби против Православне Вјере као такве, видимо из наступа предсједника Црне Горе, у исто вријеме и предсједника ДПС-а, на њиховом последњем конгресу, гдје он каже: „Легат наше генерације не смије да буде Православна Црна Гора, већ грађанска, демократска и европска Црна Гора“.Очигледно је да се овдје не ради о бризи за очување националног етноса, већ о послушном спровођењу сатанске агенде у борби против Православља на глобалном нивоу. Актуелни догађаји у Украјини то само потврђују.
Догађаји који су се ускоро десили у Црној Гори, сва та демонска борба против Цркве и Светосавља, која није вођена од стране туђинаца и непријатеља споља, него од стране оних који су наша браћа, Свецу су донијеле само бол, жалост и крварење срца. Светац Острошки плаче када види људе отуђене од Живог Бога, али он и крвари када види да они који су његови и који припадају истом народу као и он, устају на његову Цркву и одричу се Светог Саве. Управо Свети Сава, тај принц-монах, јединствен у свој Православној Васељени, нас је и родио у Христу и учинио да будемо народ Христоносац. Свети Сава је Апостол српског народа, икона Христова и Његове Архијерејске службе. „Ко вас прима мене прима“ (Мт 10, 40), „и ко се вас одриче мене се одриче“ (Лк 10, 16). Ове Христове ријечи изговорене Апостолима односе се и на Светог Саву као ученика и сљедбеника Светих Апостола. Управо због тога Свети Василије није пристао ни на какву Унију са Римокатоличком црквом. Знао је добро овај богомудри Херцеговац да ван духовне међе, коју је означио жезал Светог Саве, нема за његово стадо Истините Цркве Христове, а самим тим ни истинитог спасења. И, као што Петар, на питање Христово: „да нећете и ви да одете од мене“ (Јн 6, 67) одговара: „Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш ријечи живота вјечнога“ (Јн 6, 68), тако и Свети Василије Острошки, одбијањем Уније, показује да не жели да оде од Сетог Саве и Светосавског пута као јединог пута који води у живот вјечни.
Због вјерности том Светосавском путу, Свети Василије је поднио многа страдања. Ни агенти римске курије, ни турски зулум, нити било шта слично није могло да га одвоји од љубави Христове, јављене његовом роду у личности Светог Саве и Светосављу као начину живота. И он је могао да понови за Светим Апостолом Павлом: ,,Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност; Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу, Господу нашем.” (Рим 8, 38). Због свега тога, сва она недавна борба за светиње није била само номиналног карактера, као проблематика националног предзнака помијесне Цркве који треба уклонити. Напротив, то је била борба против Истините, Православне Цркве Божије као јединог животворног извора апостолског Предања, и против онога који је прејемник, спроводник и оличење тог Предања: Светог Саве. То је добро знао Тврдошки и Острошки Чудотворац, зато је и похитао у суботу 21. децембра 2019. године за Никшић, да из свог Саборног храма позове народ на мирни, молитвени устанак литијама против безаконог закона. Свети Василије је том својом литијом из Острога за Никшић покренуо прву литију. Он је први литијаш за којим су кренуле на десетине хиљада људи из читаве Црне Горе.
Христова Црква извојевала је побједу. Њој ни овог пута врата ада нису одољела јер је поништен паклени дискриминаторни, тзв. закон о слободи вјероисповјести. Да ли се радује Свети Василије? Да, радује се, али у исто вријеме и тугује јер, док год постоји и један брат који је у заблуди и прелести, Светац плаче и тугује.
