Једна од најузвишенијих хришћанских врлина којом се човек може украсити јесте захвалност односно благодарност. Погледајте како реч ,,благодарити“ суштински говори о темељу нашег благостања. Благодарити значи ,,благом даривати““. Али тај акт, улагање минималног труда у том правцу, у наше време, постао је права немогућа мисија, јер је човек 21. века у мањој или већој мери инфициран егоизмом, похлепом и завишћу. Ипак, да бисмо пронашли нове путеве (или открили старе и заборављене) који воде обнављању и продубљивању како нашег личног живота, тако и на ширем плану, људског живота уопште, морамо се научити захвалности и на њој градити, на њој узрастати.
Шта је то захвалност? ,,То је одговор живог, љубећег срца на доброчинство које му је учињено. Оно на љубав одговара љубављу, радошћу на доброту, зрачењем на светлост и топлину, верним служењем на даровану благодат“, пише Иљин. Захвалност нема потребу за вербалним изјавама, и понекад је боље да је човек доживљава и испољава ћутке. Захвалност није ни просто признање туђег доброчинства, јер се озлојeђено срце на такво доброчинство може наћи увређено и понижено. Права захвалност је радост и љубав, и потреба да се на добро одговори добрим.
Свети старац Пајсије је говорио о чудесној моћи захвалности како је неки монах неког послеподнева кренуо на врх неке планине да прочита Вечерњу службу. Идући путем наишао је на белу печурку и заблагодарио је Богу што је пронашао такву реткост. Намеравао је да је при повратку убере и припреми за вечеру. Али у повратку наиђе само на половину печурке. ,,Вероватну је нека животиња згазила. Очигледно ми је ова половина довољна.“ Убере је и заблагодари Богу на тој половини. Мало даље на путу нађе још једну половину печурке, али када се сагнуо да је убере види да је потпуно згњечена. ,,Можда је отровна. Хвала Богу што ме је сачувао од тровања. Када је стигао у колибу припреми ону своју прву половину печурке за вечеру заблагодари на тако укусном оброку. Следећег јутра када је изашао из своје колибе, угледао је невероватан призор! Свуда наоколо израсле су прелепе печурке. Ето, овај монах је био захвалан на свему – и на целој печурци и на доброј половини печурке и напослетку на мноштву печурака. Бог нас увек обилно дарује и својом љубављу увек делује на наше добро.
Пример и узор благодарности управо је сам Господ и Спаситељ наш Исус Христос који у тренутку када му се приближава час страдања благодари Богу и Оцу свом на том часу. Благодари на томе што ће се речи Његове животворне и спасоносне проширити по целом свету и што ће милиони људи бити удостојени сједињења с њим у Светој Тајни Причешћа. И у свим епохама по читавом свету до данас хришћани благодаре Богу, Створитељу света. Особито су му први хришћани приносили благодарност на дару живота који су добили. Свакодневно, спремни на страдање они нису роптали на Бога већ су му веровали. Разлог за то не лежи у њиховој лаковерности већ у дубоком поверењу у Онога за кога су знали да је победио последњег непријатеља – смрт. У односу на то сазнање све друго било је споредно.
Имајући наду на живот вечни са Богом и ближњима, можемо рећи да је дужност сваког православног хришћанина да благодари на добрима која му се дешавају у овом животу. Па чак и када приметимо да ствари не иду у смеру повољном по нас, то не сме да буде препрека нашем благодарењу и нашој радости јер увек је ту Онај ко нас воли и не напушта.
,,На свему благодарите“, каже апостол Павле. Покушајте да поставите себи за правило да непрестано на свему – и добром и лошем, и лепом и ружном – баш као у горњој причи будете захвални. Такав труд посебно одгони из душе суморне мисли, а кад наиђу ти црни облаци и почну да нам трују срце, захвалност би требало да се изражава што једноставније, са великом пажњом и учестало све док у срцу не осетимо бар дашак спокоја. Такво благодарење најпре умирује срце, потом му доноси утеху и на послетку радост.
Свети Оци нам саветују да је у свему овом лако успети уколико уз себе будемо имали уздарје које нас непрестано упућује на радост, уколико протерамо телесно неспокојство и саберемо душевне силе, уколико превазиђемо тренутне утиске и управимо мисао ка надању у вечна и непролазна добра. Јер, како каже Свети Владика Николај ,,најблагодарнији човек је најближи савршенству.“
