У васкрсни дан Господњи, 12. децембра 2021. године, у радости празника Светог и богоносног оца нашег Мардарија Љешанско-либертивилског и свеамериканског, служена је света Литургија у храму Светог Василија Острошког на Бежанијској коси. Након литургијског сабрања свештенство и велико мноштво народа сабрало се у свечаној дворани парохијског дома ради приказивања документарног филма у продукцији Телевизије Храм „Свети Василије Острошки-сведок васкрсењаˮ, аутора катихете Бранислава Илића.
И поред чињенице да је у Београду освануло хладно и снежно јутро и да је због великог снега било отежано кретање, велики број београђана дошао је да узнесе славу Господу, а част Светом Василију Острошком. Ово сабрање у љубави почело је у храму Божјем, који је према речима тумача свештеног богослужења „крајичак неба на земљи за време савршавања свете Евхаристијеˮ. На светој Литургији се кроз причешће хранимо са трпезе Царства небеског, а саборовање у продужетку евхаристијског сабрања, била је прилика да се кроз документарни филм о Светом Василију Острошком и предавање о значају светитеља и чудотворца од чијег се престављења навршило 350. година, нахранимо са трпезе речи Божје, са оне богате трпезе спасоносних поука које је Свети Василије Острошки проповедао и испунио у свом светом и богоугодном животу.
Након приказивања документарног филма који је настао поводом 350. година од упокојења Светог Василија Острошког, одржано је предавање на којем су о Светом Василију Острошком и значају филмског остварења њему у част, говорили катихета Бранислав Илић, аутор филма; и Милана Ивковић, катихета десете београдске Гимназије.
У свом излагању катихета Бранислав Илић је говорио о Светом Василију Острошком као светитељу који је васколики живот предао Христу Богу, те у свом светитељском лику сабрао све светитељске епитете. Филмско остварење које сте имали прилику да видите, а које је настало поводом 350-годишњице упокојења Светог Василија Острошког, приказује нам Светог Василија као онога који је образац светитеља који је васколики живот саобразио животу у Христу, истакао је катихета Бранислав и додао: Светитељи су плод на Дрвету Живота, како то дивно каже у свом Охридском прологу Свети Владика Николај. Они су, додаје Свети Владика, жито у Житници Небескога Царства. Светитељи су дело Божје и Свети отац наш Василије Острошки је дело Божје и дар Божји који нам је подарен, да својим светим и светлим животом у Христу, буде духовна светиљка свима нама који се налазимо и тами греха и сенци смрти. Дело Божије је светитељ Острошки као савршени и потпуни, бесмртни човек, човек земаљски од крви и меса који је постао као небески Анђео, оставши и на Небу истински човек, али прослављен и обожен.
Према речима новосадског катихете, Свети Василије чудотворац и исцелитељ Острошки нам је својим животом посведочио свештену и савршену истину да је човек целовито биће, целосно и целомудрено биће, да је човек по много чему сложено биће, комплексно небоземно биће, и саборно биће, које је створено за богочовечанску заједницу.
У закључку свог излагања аутор филма је посебно истакао значај годишњице коју прослављамо, указујући на поруку коју она собом носи. Ова 350-годишњица упокојења Светог Василија Острошког, а са њом и ово филмско остварење које смо принели светитељу Острошком, указује да је и подсећа нас да је мера нашега живота узрастање у меру раста висине Христове, односно да узрастајући у тој мери испуњавамо оно назначење на које смо призвани – да постанемо свети, као што је свет Господ Бог наш, закључио је катихета Бранислав Илић.
Милана Ивковић, катихета десете београдске Гимназије је у свом излагању говорила о турбулентним и нестабилним околностима у којима је живео и делао Свети Василије Острошки, и како су оне утицале на његову мисију и прегалаштво у православној вери. Такође, осврнула се на сам појам светитељ, како у његовом етимолошком значењу, тако и у практичном који се опитује у реченици да је светитељ и онај који преноси на небо све бриге, а на земљу осмех Оца Небеског.
Милана Ивковић је истакла и да светитељ поред вере у Бога исповеда и јаку веру у другог човека као што и Јевађење говори да ''љубимо ближњег свог као сами себе'', односно да не можемо да верујемо у другог човека ако не верујемо у саме себе. Ова вере није самоувереност у којој сами себе и друге убеђујемо у своје способности и таленте, већ је то вера (која долази од љубавне и јаке вере којом Бог верује у сваког човека и која ми даје ту ''самоувереност'') да у мени, и у сваком човеку постоји нешто што ја не знам. Односно, да је други човек за нас тајна. То значи да људи нису пројекти, и да наша вера у друге људе не подразумева укалупљиваље ближњег у калупе ''знам шта је за тебе добро''.
На крају, Милана је истакла стваралачки аспект филма о Светом Василију Острошком те је рекла да уметност служи да припреми човека за смрт као што је говорио велики Андреј Тарковски, и да дотакавши људску душу, служи и томе да човека припреми за добро. Кад је успостављена веза између уметника и онога који ужива у тој уметности, наступа катарза (''очишћујућа траума'') и човек чезне да се најбоље стране онога што је унутар њега ослободе. Уметност потврђује оно све најбоље у човеку - веру, наду, љубав, лепоту, молитву.
Ово световасилијевско сабрање у окриљу једног од београдских храмова посвећених њему, било је употпуњено авраамовским гостољубљем и великом пастирском бригом настојатеља храма пропрезвитера Предрага Тимотијевића и његовог свештеничког братства. Свештенство је за све сабране приредило богато послужења, испуњавајући на тај начин поруку коју нам је Свети Василије Острошки оставио својим животом, а то је љубав према свима.
