У уторак 28. децембра 2021. године, на празник Светог свештеномученика Елефтерија и преподобног Павла, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Св. Великомученика Димитрија у насељу Сушица. Преосвећеном Владики су саслуживали протонамесник Александар Сенић, јереј Марко Вуксановић, и ђакон Саша Павловић. Чтецирао је Владан Степовић док су за певницом појали Страхиња Савковић, Марко Стевановићи Никола Ђурица.
По прочитаном Јеванђељу од Луке, Преосвећени Владика Јован се обратио верном народу:
„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, ово данашње веома кратко Јеванђеље говори нам много и веома је поучно. У њему се, као што смо чули, говори како је Господ једном приликом ушао у храм да се моли и тамо је наишао на људе који нису били приправни за храм. Људе који нису храм осећали као светињу него као трговину. Као што и ми људи често злоупотребљавамо своје звање и свој чин и све оно што нам је Бог дао. Видимо како се Господ разгневио па им каже: „Дом је мој дом молитве, а ви од њега начинисте пећину разбојничку“ . Браћо и сестре, Бог је човека створио боголиким и богочежњивим. Створио га је, на првом месту, да слави Бога, хвали Бога и моли се Богу. Свако је место погодно за молитву и нема места које човек не може да учини погодним за молитву. То произилази из тога што свако свето место освећује човека. Онога који осећа и живи светињом. Али и сваки човек који живи по Богу и у Богу он и освећује место. Заиста, Бог је свуда присутан али храм, црква су од посебног значаја за молитву.Зато што је храм дом молитве. Бог у храму обитава. У храму се свршава најсветије дело, а то је Литургија. На свакој Литургији Бог силази са неба и уздиже земљу на небо. Зато се и каже да је сваки храм парче неба на земљи. Најбоље о томе говори Свети апостол Павле: „ Незнате ли да сте храм Божији и да у вама пребива Дух Свети“. Е тај човек и такав човек у коме пребива Дух Свети ће се у храму понашати долично и онако како приличи хришћанима. Сваки од нас који смо крштени ако улазимо у храм са сујетом, гордошћу, мржњом и пакошћу претварамо тај храм у разбојничку пећину. Јер си сам себе претворио у разбојничку пећину чим си се одао ономе што није хришћански. Тако да човек када немиран улази у цркву не може да осети мир који влада у том дому Божијем. Осећа немир и таквом човеку сви сметају јер није испунио себе Богом него собом. Таквим људима је тесно у њима самима. Зато ће Апостол Павле казати: „ Није вама тесно у нама него је вама тесно у срцима вашим“. Када је човеково срце сужено у њему места за Бога, а Бог није насилник да нам отвара срце да би обитавао у нама. Бог има толиког смирења да Он стоји крај свакога срца и куца тражећи да то његово створење да отвори срце да би Он ушао у њега. Срце је најомиљенији дом Божији.
Сваки храм на земљи је парче неба на земљи и зато човек када дође на Литургију треба да има такво осећање и знаће да је већ закорачио једном ногом у Царство Небеско. Литургија и јесте предокус Царства Небеског. А Царство Небеско је Господ наш Исус Христос. Он је то Царство Небеско. Ако човек не осећа то Царство Небеско у себе већ само свој его тај его ће га укопати и у њему ће само подгревати и гордост и сујету. Храм је дом молитве и са Богом се првенствено општи молитвом. Молитва је побожан разговор човекове душе са Богом и ако се човек не моли он не разговара са Богом. Разговара са собом, у ствари разговара са оним другим. Када улазимо у храм из других побуда, а не оних које нас побуђују на дом молитве, или ако уђемо у храм из неког користољубља онда ми заиста и тај храм претварамо у хајдучку пећину. Као што рекох да је храм дом Божији то значи да у њему станује Бог. Неко ће казати да невиди Бога, па Бог је невидљив али појачај веру брате и сестро. Моли се да ти Бог отвори духовне очи јер се само оно што је духовно види духовним очима. Када смо отворили те духовне очи и срце своје да у њега уђе Бог онда ћемо ми осетити Бога. Бога види свако онолико колико га осећа у себи. Човек који је круна стварања и читаве творевине Божије је призван да свим својим мислима, речима и делима слави и хвали име Божије. Зато се ми и сакупљамо у светоме храму. Да чујемо речи Божије, речи Јеванђеља и богослужења. Све је то хваљење Бога и слављење Бога. Када градимо овај храм земаљски треба да знамо да изграђујемо и храм унутра у нама. Да градимо храм али да храм гради и нас. Заиста браћо и сестре, када улазимо у храм треба да се сетимо као што овај храм и сваки храм има обличије неба, тако треба и да осетимо да је Бог који је на небу небо спустио на земљу. Сваки који гради видљиву светињу Божију утврђује се у невидљиву светињу Божију. Светињу над светињама. Човек је тај храм Божији када има Бога у себи. Зато треба да знамо када долазимо у храм да се потрудимо да дођемо са што чистијим мислима. Јер ако човек не чисти своје мисли онда ће оне прећи у такво стање да ће се он бавити тим мислима, а онда ће нечисте мисли да се претворе у речи па ће онда и да псује Бога и другог човека уместо да хвали Бога. Када све то учинимо са мислима и речима онда то све пређе у дела и када човек заиста потпуно потоне тражиће помоћ ако осети да је пао. Али горд човек не осећа пад. Горд човек мисли на своје ја и да је најпаметнији. Онај који се неда поучити он никада неће бити научен. Онај који незна да слуша такав неће знати ни да правилно заповеда.
Налазимо се пред великим празником, празником рођења Христовог, празником мира. Потрудимо се да стекнемо тај мир Божији. Онај мир који нам Бог даје како каже Господ: „ Мир свој дајем вам, мир свој остављам вам.“- Не даје нам као што свет даје, као што људи дају мир јер је тај мир светски и он је варљив али мир Божији када се он усели у човека онда такав човек миром мирише. Мира Божијега нема без вере, љубави и смирења. Нека нам Господ помогне да ми осетимо тај мир Божији и да осетимо Бога када долазимо у храм, а поготову да га осетимо када се причешћујемо и сједињујемо са Богом. Зато је Господ и рекао: „Ко једе моје Тело и пије моју Крв има живот у себи“. Да браћо и сестре, нама је Бог дао живот као дар. Ко чува и очува тај дар благо њему. Није нам Бог дао живот да га ћердамо како хоћемо. Можемо ми да будемо какви год хоћемо, то је наша слобода коју нам је Бог дао, али морамо да размишљамо да је у тој слободи наш рај и наш пакао. Апостол Павле каже: „ Све ми је слободно али ми није све на корист“ – слободно је да ми свашта и говоримо и радимо ал нам није то на корист. Да ли нас то усавршава? Усавршава нас само оно што чинимо према Богу и према другима. Бог вас благословио.“
Извор: Епархија шумадијска
