Драга браћо и сестре, и данашња недјеља и данашње Јеванђеље које смо читали, опомињу нас да се полако припремамо за Велики и Часни пост који се приближава и да највећи празник Христовог Васкрсења прославимо у радости. Ово је припремна недјеља за Часни пост и недјеља у којој се опет и изнова учимо двјема заповијестима Божијим, да смо упућени да љубимо Бога свим својим бићем и да љубимо ближњега свога као самога себе.
Када год стојимо у храму, драга браћо и сестре, ми пред Богом стојимо. Упућени смо да гледамо у Бога и треба да имамо свијет да стојимо пред Лицем Његовим, али истовремено док стојимо пред Лицем Божијим ми стојимо једни поред других. Као што се стојећи пред Богом подсјећамо те прве заповијести да љубимо Бога свим својим бићем, свим умом, свим срцем и свом снагом својом, истовремено треба да се сјетимо како је он сам рекао да ова друга заповијест није ништа мања од те прве да љубимо ближњега свога као самога себе. Заиста је чедесно какав је наш Бог. Није рекао да волимо њега и да се не бринемо него је рекао да ако не волимо један другога онда лажемо да Њега волимо, и ако Њега волимо онда морамо да волимо један другога. Морамо да волимо онога поред кога стојимо! Зато је ово Јеванђеље опомена на науку Христову, на Његов Нови завјет, зато је ово Јеванђеље блага вијест за нас али и велика опомена колико је тај други, ближњи важан. Толико је важан да кроз њега можемо да дођемо близу Бога и да због њега можемо да одемо оправдани или неоправдани из храма. Ништа овај фарисеј није слагао, истина је како је давао десетак и да је постио и истина је да није чинио ништа од свега онога што је набројао, није био злочинац, прељубочинац. Шта је упропастило његову молитву? Његову молитву упропастило је то што је презрео другога, ближњега који је стајао поред њега у храму. Не само да га је презрео него и рекао Богу хвали ти Боже што нисам као овај цариник. А грешни цариник се није усуђивао да подигне своју главу ка горе јер је био грешан. Он ниједном ријечју није ништа ружно рекао фарисеју, нити помислио било шта ружно. Зато Господ каже заиста вам кажем овај отиде оправдан.
Драга браћо и сестре, драги хришћани, и ми свештеници и ви стојимо пред Богом али на чудесан начин Бог тражи од нас да имамо осјећај једни за друге као за саме себе. То нам може помоћи да се онда чисто и јасно молимо Њему. Зато је поготово важно да схватимо да не можемо сами пред Бога. Хришћанство је започело једним геслом један хришћанин, ниједан хришћанин. Тако су говорили први хришћани имајући управо такву свијест. Тамо гдје су двоје или троје и Бог је са њима, Бог је тамо гдје смо ми сабрани у име Његово. Чега треба да се плашимо, драга браћо и сестре? Треба да се плашимо гријеха. Опасан је гријех, он нас обара и понижава, ослабљује и раслабљује, умањује наше моћи. Много више од тога треба да се плашимо не-љубави једних према другима. Када се молимо Христу, треба да знамо да нас Он позива на љубав. Позива нас не приједлогом него заповијешћу. То је заповијест, то је задатак који морамо да испунимо. Ако га не испунимо онда је све узалуд. И у кући када сте, драга браћо и сестре, није лако сваки дан са ближњима, није лако са дјецом, братом, сестром, оцем и мајком, дједом и баком. Лако ће бити ако схватимо да морамо, не да морамо да живимо, него морамо да волимо. То је једина заповијест коју треба да испунимо а све друге заповијести су у функцији испуњења заповијести о љубави. Све друге заповијести треба да нам помогну да испунимо ову заповијест. Зато је фарисеј, који је чини све добро а није испунио само ту заповијест, отишао неоправдан, а царинику који ништа није добро чинио а имао је љубави бива све опроштено. Треба да се боримо за ту љубав као за циљ и смисао нашега живота. Амин, Боже дај!
