У име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, у животу једног хришћанина од кључног је значаја годишњи литургијски круг. Црква нам тим литургијским кругом и благодаћу Духа Светога оприсутњује све оне догађаје који су од великог значаја за наше спасење, догађаје који су везани за Христово домостројитељско делање од Његовог Рођења до Вазнесења и послања Светога Духа на апостоле.
Црква нам оприсутњује и оне догађаје који ће се тек догодити у будућности. Током године ми славимо велике догађаје везане за Христово име али поред периода великих славља и радости ми смо позвани да се држимо црквених дисциплина, а пост је међу најважнијим дисциплинама за нас хришћане. Период који следи јесте припремни период за Велики и Часни пост. Првобитна сврха Великога поста била је припрема оних који су желели да ступе у хришћанство а данас се његова сврха огледа у постизању наше обнове и развијању свести о значају хришћанства за свакога од нас. Та обнова треба да се састоји из могућности да увидимо где се ми заправо као људи, у односу на друге људе и Бога, налазимо али и да се кроз те увиде што искреније покајемо. Христос нас позива својим речима да дубоко размислимо о суштини нашега приступа себе, другим људима и Богу, да дубоко размислимо да ли смо ми вреднији од других или је сваки човек пред Богом исте вредности и достојанства.
У данашњој јеванђелској причи Христос пред нас поставља један контрастан пример. Са једне стране имамо фарисеја, који каже да је ревносно испуњавао све оно што је од њега захтевао Закон Мојсија. Он је постио, давао десетак од свега што је имао, он није био разбојник и није био, како сам каже, као цариник. Цариници су били људи на лошем гласу јер су сакупљали порез у име Римског царства које је тада владало земљама у којима су живели Јевреји. Цариници су често злоупотребљавали свој положај и наплату пореза вршили су на штету својих сународника. Цариник, који је био свима знани грешник, није обраћао пажњу ни на шта око себе него се дубоко кајао и из дубине срца схватио да све то што он чини са материјалним благом овога света нема никакву суштинску вредност. Услед покајања њега је дотакла Божанска љубав. Христос каже да је управо тај цариник а не онај фарисеј, отишао кући оправдан. Цариник се смирио пред Богом а фарисеј је помислио да је, због свега онога што је чинио, вреднији од свих људи.
Данашња поука Јеванђеља, Христова поука свима нама јесте да без обзира на то како и шта добро чинимо, треба да друге људе, ма шта год они чинили, посматрамо као свете, као већ спасене, јер не знамо моменат и дубину њиховог покајања, не знамо стање њихових срца и присуство Духа Светога у њима. Шта год добро и узвишено чинили а при томе наша срца остану окамењена и тврда онда све учињено неће имати значаја. Сетимо се речи великога апостола Павле и његове Химне о љубави у којој каже да је изнад свих дарова и знања љубав, без који све ништа не вреди.
Нека би Господ дао и нама у срце Духом Светим дар благодатни да познамо наша ограничења, да препознамо чиме ми представљамо царинике неправедно сабирајући или безобзирно расипајући. Треба да будемо свесни да је ово време покајања и да треба да се пробудимо из тога сна и да једино оно што Бог од нас очекује јесте да се свако од нас искрено покаје и опрости свима све. И да нам Господ подари снагу да се као појединци и као заједница истински покајемо пред лицем Његовим, амин.
