Шта да чиним? (17)
Причом о самољубивом, безумном богаташу Господ показује сву недовољност земаљског богатства, које не може да продужи човјеков вијек, с једне, нити је пак залога срећног живо-та, с друге стране. Богаташ из приче је најприје безуман зато што не види да је материјална добра добио од Бога – није то због његове заслуге – људима Господ омогућује разноврсна добра да им служе на потребу, али и да пројаве човје- кољубље у односу према другима. Несрећном богаташу није долазило да памети ништа изван његових свакодневних потреба. Његово срце је преиспуњено жељом за стицањем и посједовањем – зато ништа ником није давао. Човјек везан материјалним узама за овај свијет, остаје затворен за однос према Оностраном и има само привид слободе. Суштински постаје роб сопственог иметка, без било какве жеље за сусретом са Другим, живећи без мисли о Добру.
Када Господ у Светом Писму покреће нека животно важна питања, а то је готово увијек случај, онда Он то чини у најкраћим цртама. Као прво, из разлога да људи што боље упамте и лакше разумију и скривени и откривени смисао поуке, и као друго, да својим примјером укаже на замку коју доноси многоглагољивост, која, непримјетно, најчешће заврши у сфери бесмисленог.
Празнословље пребива у многоглагољивости, ма како оно наизглед било привлачно и отресито, сабрано и сведено. Човјек који много прича сличан је ономе што иде ивицом провалије – доље амбис пријети – а од његове сабраности и циља коме стреми за виси хоће ли живјети. Завичај мудрости је у једноставним и кратким ријечима.
Као на длану овдје видимо на каквим стубовима почива свијет. При том упознајемо безумника, који од сведаровитог Бога добија мноштво земаљских плодова, али их усмјерава једино у правцу испуњавања својих задовољстава, ни на трен не мислећи да подијели ни чес- тицу са свим оним ближњим, сиромашним, биједним..., који живе око њега. Занос који му ствара богатство од- влачи га од бриге за смрт – као да његов живот зависи од количине стеченог. Зато га Спаситељ назива безумним, запријетивши му да му живот виси о концу, и да неће имати времена као што мисли. Смрт увијек долази сама. И не дола- зи двапут. И не гријеши. Није човјек. А шта је страст, похота очију, гријех, преступи разни, него вјерне слуге смрти?! Од смрти се не може побјећи. И не треба бјежати. Треба се окренути Животу. Оном „најживљем“ – који нам благовијести и доноси Христос.
Тај Живот душе остаје недостижан свим „богаташима“ земаљским, свим безумницима, који загледани у сопствену личност, заљубљени у свој его – не виде даље од своје сјенке, налазећи у њој потврду своје величине и коријен своје самодовољности. Нема богатих на земљи нити сиромашних на небесима.
А оно што си припремио чије ће бити? (20)
Човјекова животна „срећа“ не зависи од богатства. Овдје смо срели богаташа који и поред толиког имања није налазио мира својој души, ни ноћу ни дању. Душа његова нема покоја. Како је богатство премашило његове житнице, он се није сјетио да раздијели, макар вишак, потребитим – не! Радије ће порушити житнице и саградити нове и веће!? Каквог јадног безумља! Какве метафизичке растерећености! Какве небриге за вјечни живот! Шта символише житница него тијело човјеково? А шта је истинско богатство ако ли не душа и духовне вриједности, на које га Христос упућује. Зато му Господ даје до знања да се не пита са својом душом, и не уздаје превише у оно што посједује. Његов унутарњи глас позива на тјелесно „весеље“, зато што човјек окренут земаљским вриједностима нема додира са Непролазним.
Тим позивом додирује дно безумља. Није душевна храна исто што и тјелесна. Душа тражи много бољу храну. Не смије се тровати прозаичним. Њу треба хранити познањем Истине, а појити испуњавањем спасоносних заповијести Божијих. Мир душа једино може наћи у сједињењу са Господом у Царству Небеском. Христов „загрљај“ је Богатство над свим богатствима. То је пуни смисао човјековог живота. Такви људи улазе на права врата и налазе пашу на небеском пашњаку (Јн. 10, 9).
Сваки човјек који своје срце зароби стицањем материјалног богатства кад-тад ће доћи до ступња када мора рушити преуске „житнице“, јер ће недостајати простора. Сви богаташи – безумни, личе један на другога. Сви као да носе исту главу, тачније дјелове једне и исте главе. И када човјек сабира како и шта не треба – тада највише расипа – разбија и разграђује оно најскровитије мјесто у свом срцу које је остављено за богоугодна дјела. Ону скривницу божанске искре у човјеку. Има ли узалудније бриге од оне куда збринути мноштво плодова? Зашто пунити разна скровишта, хранилишта, кад је Господ све створио и дао прилику сваком богаташу да пројави своју праву људску природу и постане витез Духа, раздијеливши са срдачном благодарношћу сиромашним и биједним. Сваки плод земаљски орошен је небеском росом и облагодаћен – то је дар свише Небеског Градинара – зато је земаљско благо створено да буде дјело милосрђа душевног човјека. Преиспуњеног Божјом благошћу, усмјереног небеском логиком, која сваки милосрдни дар претвара у дјело милосрђа, стичући тако души неописиви мир и нетакнуту тишину духа. Позив душе богаташеве да пије и блудничи – посљедица је његовог заборава Бога и привезаности за земаљско. Безумникова душа мудрује по злу – свим силама је уплетена са пролазним.
Свако земаљско благо које није обасјано небеском димензијом, димензијом вјечности – осуђено је на пропадање (Мт. 6, 19–20) и пад у ништавило. Истинска житница је човјеково срце. По сили при- роде људске и свијета у коме човјек живи, срце је често претрпано сувишним и непотребним плодовима – човјек није створен да се весели и ужива, него да буде син Божији (Мт. 5, 9). Срце и душу ваља чистити од сваке тјелесне и духовне нечистоте, слабости, гријеха, страсних енергија..., а то се најбоље чини творећи дјела милосрђа, љубави, врлинама угађајући Богу. Ходити небеским степеницама. Мисао мора бити окренута ка горе (Кол. 3, 2), а не ка доњем, гдје је амбис преисподњи, царство нечастивих. Нема лијека за човјека заробљеног у свом богатству, ма колико оно било. До њега не допире никакав глас споља. Мора се изнутра „пробудити“. Зато је важно покајање и непрекидно себепреиспитивање.
Човјек је позван да се пробуди у вјери и нади у Господа и мора плодовима благословеног труда напунити житнице душе, врлинама и добрим дјелима. Као истински дјелатници вишег, духовног поретка, људи се препознају тежећи истом циљу – умножавању вјере, љубави, милосрђа, кротости, смирења... Истинско благо стиче душа одана Богу, Источнику живота, не би ли Он постао Бог наших срдаца, Свеблаги Цар, богатство свих богатстава, дивна лука и свемирно пристаниште. Како је велик човјек загледан у Небо! Како је мали човјек окренут и свезан за земљу! Како је силан човјек са срцем испуњеним Богом! Како је диван човјек који у срце усели Христа! Радујмо се таквом човјеку и уздајмо се у Сведоброг Пастира. Приступимо вјечном стаду смирених оваца Христових, да би души нашли покоја и мјеста у свесветом Царству Небеском. Амин.
Протропрезвитер др Никола Маројевић
*Објављено у "Свевиђу", бр. 101, стр. 11-12.
.jpg)
