Не мислим да ће ово (аутокефалност) спасити ситуацију, јер они који су жељели и желе ову аутокефалност су углавном западни крајеви, гдје је Православна црква практично уништена. А центар Украјине, југ и посебно исток су против аутокефалности.”
Тако је почетком 1990-их Његово Преосвештенство Владимир (Сабодан), митрополит кијевски и све Украјине, говорио о ‘легитимној аутокефалности’. Тада ни Филарет није могао да помисли да је то могуће остварити тако једноставно, произвољно, без саборне одлуке ЦИЈЕЛЕ Цркве – и постати (тобоже) правно аутокефалан.
Заправо, данас смо свједоци глобалне корозије хришћанства.
У штампи се активно расправља о томе да ли је потребно помињати Патријарха или не, да ли треба да имамо аутокефалну Цркву или не. Медији одвлаче пажњу православних вјерника са важнијег и истински глобалног проблема. А он изгледа овако: за православље нема мјеста у новом свјетском поретку!
Свијет жели да потпуно уништи Цркву Христову.
Из историје Цркве знамо за многе прогоне коју су подигнути против ње. Сјетимо се прогона Цркве у СССР-у. Али сви ти прогони, заједно, нису представљали пријетњу као ова која виси над Православљем у данашње вријеме. Сада су се ове ствари ухватили супер професионалци, који су, за разлику од претходних прогонитеља, изградили јасну, досљедну и промишљену логистику овог процеса.
На свјетском нивоу формирао се псеудоправославни јерархијски лоби, који је суочен са задатком да не само уништи јединство Православних Цркава, већ и да их десакрализује.
Да би то учинили, с једне стране, мртворођеним вјерским структурама издају „томосе“, а са друге стране у свјетску заједницу усађују животне норме које су неспојиве са хришћанском етиком и моралом.
Канонско безакоње, заједно са духовном деградацијом, позвани су да хришћанску вјеру претворе у компост, лишавајући вјернике не само благодати Божије, већ и сваке наде на спасење. Овај компост ће прогласити Антихриста својим духовним вођом.
Оно што се дешава на нивоу појединих држава је пуко спровођење овог глобалног плана, узимајући у обзир локалне специфичности.
У Украјини је задатак направити такав компост од спајања у једну цјелину различитих структура које се на овај или онај начин повезују са хришћанством. У овом случају, ријеч је о растварању УПЦ у „ПЦУ“, па о томе да се све то зачини унијатима, а затим комбинује са оним што ће се тада кувати у Ватикану.
Пошто у том погледу нема проблема са ПЦУ и унијатима, остаје да се побринемо да се УПЦ омекша, разједини, а затим распадне. Затим, дио по дио, можете је додавати главном јелу.
Због тога покушавају да нас подјеле по споредним питањима која немају везе са догматима вјере.
А поента уопште није да ли ћемо помињати патријарха Кирила или не, да ли ће УПЦ бити дио РПЦ или не. Ово није питање. Суштинско питање је – хоћемо ли бити са Христом, или ћемо у заједничкој формацији ићи у сусрет Антихристу?
Захваљујем свештенству наше епархије што је одлучило да остане на досадашњим позицијама без икаквих промјена у богослужбеном предању и канонском статусу. Поготово сада добро видимо и разумијемо куда нас те промјене воде, и какав циљ су себи поставиле.
Логистика манипулација у односу на УПЦ је, заправо, иста као на недавним предсједничким изборима у нашој земљи.
Ситуација је изграђена тако да избор постоји, такорећи формално, а заправо га нема. Све је смишљено, прорачунато, тако да се резултат унапријед зна. Зато је боље да не трчимо у смрт овог тора, који је са свих страна ограђен бодљикавом жицом, него се барем потрудимо да се сви заједно држимо на окупу – да нас бјежећи народ не прегази, па да нас не одведу са собом у паклени понор. Заправо, то и јесте наше држање положаја у вјери.
