Право човјека на живот назначено је у више међународних докумената: У Универзалној декларацији о људским правима, коју је Генерална скупштина Уједињених нација усвојила 10. децембра 1948. године, у члану 3. каже се да „Свако има право на живот, слободу и безбједност личности“; у Европској конвенцији о заштити људских права и основних слобода, у члану 2, да „Нико не може бити намјерно лишен живота, сем приликом извршења пресуде суда којом је осуђен за злочин за који је ова казна предвиђена законом“; у Међународном пакту о грађанским и политичким правима, у члану 6, да „Свако људско биће има право на живот“...
Повезан садржај:
Протопрезвитер Јован Пламенац: О праву на живот зачетог а не рођеног човјека (I)
Протопрезвитер Јован Пламенац: О праву на живот зачетог а нерођеног човјека (II)
Протопрезвитер Јован Пламенац: О праву на живот зачетог а нерођеног човјека (III)
Протопрезвитер Јован Пламенац: О праву на живот зачетог а нерођеног човјека (IV)
У Уставу Републике Србије, у члану 24, каже се „Људски живот је неприкосновен“, а у Уставу Црне Горе, у члану 17 „Сви су пред законом једнаки, без обзира на било какву посебност или лично својство“.
Право на живот је основно људско право. Сва његова остала права проистичу из тог. А и што би му било које друго право без права на живот? То је право свих људских раса, свих нација, припадника свих вјероисповијести. У многим државама свијета, па и Србији, Црној Гори, Републици Српској..., које прате ток цивилизације као тренд који их уводи у друштво напредних, бива ускраћено једино човјеку који још није рођен. У овим државама основно људско право на живот подређено је нижем тзв. женском праву, из којег проистиче још ниже право на абортус. Посљедица доминације нижег права на абортус над вишим, чак основним правом на живот, је пошаст озакоњеног убијања нерођених људи.
Права жена, односно „женска права“ како су терминолошки дефинисана, подразумијевају право жене на рад, обављање јавних функција, посједовање имовине, на зараду, да служи у војсци и још подоста тога, па и право на тјелесни интегритет, односно право да по свом нахођењу располаже својим тијелом.
Да би намјерни абортус било могуће легализовати, дијете у мајчиној утроби, према женским правима, сматра се дијелом њеног тијела. Тако трудна жена има право да чини са дјететом у својој материци што хоће, може да му допусти да у њој узраста до порођаја, а може и да га избаци из ње, као да са свога тијела скине брадавицу или подсјече нокат. Како од дијела тијела жене постаје засебан човјек, то нико никада није објаснио.
Дакле, или човјек није жив док је у мајчиној утроби, или је легализација прекида трудноће у колизији са правом човјека на живот. Чињеница да човјеков живот почиње у тренутку зачећа значи да је неприродни прекид његовог живота ускраћивање основног људског права – права на живот. То, даље, значи да су закони којима се регулишу права на абортус противни људском праву на живот.
Абортус је легализован прво у Совјетском Савезу, 1920. године, недуго након што су бољшевици у Јекатеринбургу ритуално убили православног цара Николаја Романова и његову породицу. У то вријеме цркве су претварене у магацине, а њихови олтари у нужнике. Покренут је часопис „Безбожник“. Револуционарка Александра Михајловна Колонтај, прва жена министар у историји, теоретичарка феминизма и идеолог сексуалне револуције, развратница, од Лењина је тражила да се на улицама поставе кабине за секс. Чланови друштва „Доље стид“ ишли су улицама голи. У вријеме Стаљина, 1936. године, абортус је у СССР-у забрањен.
Услиједила је легализација абортуса у другим земљама: на Исланду 1935, у Шведској 1938... Данас, у већини европских земаља абортус је законит до дванаесте недјеље трудноће. Забрањен је једино на Малти. У свијету, абортус није дозвољен у већини исламских земаља као ни у већини латиноамеричких и око пола афричких земаља. Најлибералније земље у питању абортуса су Кина, Сјеверна Кореја, Канада и, доскора, САД. У њима је абортус дозвољен и након пет мјесеци од зачећа.
Црногорски Закон о условима и поступку за прекид трудноће из 2009. године у члану 4. каже: „Прекид трудноће се може извршити до 10 седмица од дана зачећа, на основу писаног захтјева труднице. Прекид трудноће се може извршити и послије истека 10 седмица од дана зачећа, али не и након 32 седмице.“ Србијански Закон о поступку прекида трудноће у здравственим установама у члану 6. каже: „Прекид трудноће може се извршити до навршене десете недеље трудноће. Изузетно, прекид трудноће може се извршити и после навршене десете недеље трудноће.“
Закон допушта убијање нерођених људи и широко је прихваћен став да је то нормално. Међутим, правна регулатива је једно, а живот је друго. Правна регулатива је плод човјековог интереса, а живот је појава која је плод Божије Љубави. Правна регулатива успоставља се демократском праксом, која подразумијева и шпекулације које је прате, односно спровођење интересâ политичке, финансијске и других елита, а живот је Божији план. Правна регулатива проистиче из људског, овоземаљског, материлистичког, а живот из Божанског, вјечног. Мијешање људског у Божанско плодотвори, између многог, и легалним убијањем људи који су зачети нијесу рођени.
Протопрезвитер Јован Пламенац
Извор: Етос
