Абортус је, вјероватно, тема око које постоји најзаступљенији консезус у свијету да буде – гурнута под тепих.
Повезана вест:
Протопрезвитер Јован Пламенац: О праву на живот зачетог а не рођеног човјека (I)
Људи избјегавају да говоре о абортусу углавном из два разлога. Један је да је право на абортус преко тзв. женског права сврстано у корпус људских права која су наметнута као аксиом, као недодирљиви врједносни систем западњачке либералне цивилизације који она упумпава по свијету помоћу невладиних организација, мејнстрим медија и, коначно, бомби и ракета. Сваки неафирмитивни помен абортуса, а камо ли његова осуда, наилази на изузетно агресивну реакцију фиминисткиња и оних који их подржавају. Никаква дискусија није допуштена. Рећи да је абортус убиство је као што је у поратној Југославији било рећи „доље Тито“, или данас у Сјеверној Кореји рећи „доље Ким Џонг Ун“. И сама сумња у правну и научну утемељеност права на абортус, па и његову етичност, апсолутно је забрањена.
Други разлог је самооправдање. Огроман број људу на овај или онај начин сноси одговорност за абортус. А терет савјести далеко је лакши када је убиство легално. Онда мало треба да би оно било оправдано. И саучесници се увијек добро разумију. Тако се питање абортуса, углавном, своди на ниво наталитета. То је као да када говорећи о злочину бацања атомске бомбе на Хирошиму говоримо о рупи коју је она направила тамо гдје је пала.
Убијање зачетих а нерођених људи је пошаст чије димензије је немогуће сагледати. Говорити о климатским промјенама, ковиду и слично а игнорисати абортус је завлачање главе у пијесак.
Протопрезвитер Јован Пламенац
Извор: Ин4с
