Духовна академија поводом 150. годишњице освећења Саборне цркве Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву одржана је 29. октобра 2022. године у том пром великом храму подигнутом за време Отоманског царства, а који је на Илиндан 1872. године осветио митрополит Пајсије.
Академији су између осталих присутвовали Митрополит дабробосански г. Хризостом, амбасадори Руске Федерације г. Игор Калабухов и Арапске Републике Египат г. Јасер Сорур, заменик Амбасадора Републике Србије у Сарајеву, преставници верских заједница, градоначелници Сарајева гђа Бењамина Карић и Источног Сарајева г. Љубиша Ћосић, начелници општина Источно Ново Сарајево и Пале, ректор Универзитета Источног Сарајева проф. др Милан Кулић, декани факултета, свештенство и верни народ Сарајева и Источног Сарајева.
На отварању академије хор Слога је отпевао тропар празника Рођења Пресвете Богородивце, а затим је све присутне поздравио јереј Немања Ђуреиновић, старешина Саборног храма. У наставку се обратио и митрополит Хризостом:
-Ваше екселенције, Ваше еминеције, господо градоначелници, начелници општина, господине Ректоре, господо декани, часни оци свештеници, даме и господо, браћо и сестере, ево настављамо прослављати 150. годишњи јубилеј освећења овога храма који започесмо прољетос. Историјско освећење нове сарајевске цркве десило се на Илиндан, 2. августа, давне 1872. године у навечерје критичних година и деценија те великих догађаја 19. вијека, догађаја који ће довести до дисолуције једног и уздизања новог царства на овим нашим босанско-херцеговачким просторима. Наиме, Отоманско царство је у непрестаним ратовима, бунама и борбама изнемогло и распало са. Многи историчари констатују да су британски и француски геостратешки интереси више од једног вијека држали “мртву руку отоманског цартсва“ на грбачи балканских народа. С друге стране, вишевјековни сјеверни непријатељ Отомаског царства, Аустро-угарско царство све више је јачало и постајало не само регионална, већ и свјетска сила. Уздизало се до врхунца моћи и, по неким историчарима, врхунца тираније над окупираним народима. Овај храм, његова градња и освећење један су од резултате такозване Паришке конференције из 1856. године. На овом често називаном Париском конгресу по први пут западна царства, Француска и Велика Британија, подржала су захтјев царске Русије и од султана на Босфору Абдул Азиз Хана захјевају вјерску слободу и право за хришћане у Отоманској империји. “Недопустиво је да толики прој православних Срба у Босни немају своје цркве“ био је један од оштријих приговора султану на поменутој конференцији. Дакле, дио закључака Паришке конференције односи се на право Срба у Отоманском царству у дијелу Босанског вилајета да граде и посједују своје богомоље – цркве, слободно испољавају своју вјеру и врше литургијске обреде, те породично и национално испољавање православне вјере.
Градња великог саборног грама у Сарајеву и његово освећење 1872. године, изазвало је, с једне стране бурно негодовање сарајевских муслимана, а с друге стране ликовање, дивљење и усхићење православних Срба, до тада обесправљене раје. Можда је најнегативнији примјер негодовања локалног муслиманског живља исказао познати сарајевски кабадахија хаџи-Лојо са његових 40 разбојника који су јашући силне коње упали у црквену порту у мају 1871. године урлајући и пријетећи ријечима: “Власи без мртвих глава неће цркве посветити, нити у њој зазвонити“. С друге стране, сасим супротно од хаџи-Лоје дјелује сам султан Абдул Азиз Хан шаљући 556 дуката за градњу цркве. Желимо вашу пажњу усмјерити на историјску чињеницу да је до градње и освећења овог светог храма 1872. године читаво подручје сарајевске регије са више од 17 хиљада православних Срба имало само једну малу цркву. Била је то Стара црква на Чаршији, данас Башчаршји, црква Светог архангела Михаила. Сама ова чињеница говори колико су наши дични преци, Срби сарајевске регије, били дискриминисани и обесправљени у Отоманској империји. Данас је тешко устврдити да су наши преци, актери и учесници градње и освећења овога храма Срби Сарајева, били свјесни историјских димензија тог чина и догађаја. Ми са дистанце од 150 година можемо овај историјски догађај, односно догађаје из времена градње и освећења храма, сагледавати на многоструке начине и оцјењивати их на објективан начин. Градња овог светог храма и његово освећење имаће и има далекосежне позитивне последице како за нас православне Србе тако исто и за сам град Сарајево и читаву Босну и Херцеговину. Градњом овог светог храма Сарајево излази из своје средњовјековне једнорелигијске привилегизираности и постаје мултиконфесионални, мултинационални и мултикултурални град. Тек градњом римокатоличке катедрале Срца Исусова 1889. године, Сарајево ће у очима Запада и Истока почети личити на “Балкански Јерусалим“. И тако до данас многи са Запада и Истока Сарајево упоређују са светим градом Јерусалимом. То данас треба да буде велика привилегија, част и понос свих грађана Сарајева.
Посебно је битно истаћи нешто што ја лично зовем “освајање слободе“. До 1859. године нико се није усудио не само да затражи градњу нове и велељепне цркве у Сарајеву, већ тако нешто нико није смио ни помислити. Било је то вријеме тоталног не само физичког ропства већ и менталног. Рађање идеје о градњи ове цркве и њено изношење у јавност 1859. године било је нешто до тада нечувено, али сјеме слободе је проклијало и почело је, захваљујући, мора се признати, окриљем великих сила Русије, Француске и Велике Британије да расте у велику и историјску причу о градњи нове сарајевске цркве. Слобода је на крају освојена. Страх од неслободе је исчезао и терор тадашњих зулумћара је побјеђен.
Ова наша црква, свети храм Божји, благодаћу Духа Светога и кроз непрестано 150-годишње служење постала је, уистину, наша највећа светиња. За ових 150 година Црква Божја у Сарајеву, како би рекао Свети апостол Павле, овдје се сабирала и молила. И то је она духовна вертикала овог нашег Саборног храма. Осим тога потсјетимо се да је у овој нашој светињи устоличено девет дабробосанским митрополита, који су осим титуле дабробосанских митрополита носили и носе титулу архиепископа сарајевских и егзараха цијеле Далмације. У овом храму непрестане молитве служило је више пута шест српских патријараха и на стотине, ако не и хиљаде свештеника. Посебно истичемо архијерејска служења наших сарајевских светих митрополита Петра Зимонића и епископа Варнаве Настића. Они су овдје у овом светом хрму приносили молитве за све и свја. Због њих је овај наш Саборни храм посебно благословен и свет. Исто тако хиртонисан је знатан број архијереја и рукоположено је на стотине, ако не и хиљаде свештеника. Отслужено хиљаде светих литургија. Причешћени су милиони вјерника. Обављено исто тако безброј светих тајни. Све нам ово указује колико је благодати Божје овдје изливено и низведено. То је та пуноћа и благодатна снага Цркве Христове у Сарајеву која се остварила у овом материјалном 150-годишњем освећеном храму.
Када ми данас говоримо о 150-годишњици овог храма онда желимо да осјетимо и разумијемо, не само колико је и чега и када уграђено и урађено, већ да осјетимо и сагледамо ову благодатну и свеосвећујућу улогу и димензију ове цркве. Црква или храм није само ово материјално што видимо, ваћ прије свега и изнад свега, њена благодатна и свеосвећујућа сила и енергија. Зато је храм свет и свеосвећујући. За све грађане Сарајева, не само нас православне Србе, већ и грађане других религија, хришћанских дономинација и нација, наши храмови – Саборна црква и Стара црква на Башчаршији су понос и похвала. Ови храмови су истовремено и њихови, јер су сарајевскх храмови, односно цркве, и сви то са поносом истичу. Колико тек ми требамо бити поносни на њих, али никад ни за један тренутак не смијемо заборавити оне који су их за нас и ради нас градили у тешка времена. Наша је дужност да их увијек и изнова дограђујемо, украшавамо и чинимо себе достојним њих и њихове светости. Саборна црква је како својим положајем, тако исто и још више својим импресивном величином и стилом и један од симбола града Сарајева, али и наше читаве Митрополије. Са те тачке гледишта овај храм је наш понос, част и достојанство. Често пута у прилици смо да видимо прве реакције посјетитеља (прије свега оних страних) који једноставно губе дах гледајући у храм, првенствено у његову габаритност, а тек онда кад уђу у сам храм они су више него одушевљени. Наши велики и сваке хвале достојни преци нису га правили ради престижа и визуелне ефектности, већ из потребе да хиљаде сарајевских Срба имају цркву у којој ће имати мјеста за молитву и све друге вјерске потребе, али и за свој статус у граду на Миљацки. Зато, данас кад смо у њему и говоримо о њему и његовим литургијским, благодатним и естетским ефектима помолимо се и пожелио да они који ће доћи послије нас и наслиједити га, славе много лијепих и срећних годишњица, а нама нека да снаге да започето довршимо и још много тога у њему и око њега урадимо и подигнемо.
* * *
Пошто је хор Слога извео две нумере посвећене Пресветој Богородици, посебно предавање о 150-годишњем јубилеју Саборног храма одржао је протојереј-ставрофор проф. др Владимир Ступар:
На самом почетку хтио бих да захвалим Богу Оцу и Сину и Светом Духу и Пресветој Богородици јер се налазимо у храму посвећеном Њеном пресветом имену. Такође бих желио да све вас поздравим. Ваше Високопреосвештенство, уважене и поштоване званице, браћо свештеници, браћо и сестре, даме и господо, имам изузетну част да вам поводом великог јубилеја 150 година од освећења Саборне цркве у Сарајеву одржим предавање са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског г. Хризостома.
Предање и предавање у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви значи прије свега преносити благодатно искуство живота са Богом у историјском ходу и постојању Цркве. Непрекидни контиуитет благодатног живота који смо као Црква примили од Силаска Светог Духа на апостоле до данашњег дана се преко Епископа преноси путем светих тајни и светости живота у светим црквама и храмовима Божјим широм васељене. Тако смо и ми данас овдје окупљени у Саборном храму Пресвете Богородице у граду Сарајеву свједоци предања Цркве Божје, јер предање представља цјелокупан живот божјих људи са Богом, а то свакако јесу и цркве, односно, храмови који имају богослужбену функцију. Црква као мистично Тијело Христово, али и као богослужбено мјесто, свједочи о непрекидном благодатном животу који своје постојање темељи не на овом свијету, већ на есхатолошкој истини Царства Божјег, односно на истини која је Господ Исус Христос и који каже: „Ја сам Пут Истина и Живот“. Ово свједочанство потврђују Свети оци Цркве који су надахнути Светим Духом открили кроз своје богословље да је вјечни Тројични Бог Љубави ванвремено прије стварања свјета видљивог и невидљивог и прије стварања времена и простора, на свом Превјечном савјету, одлучио својом светом вољом да створи свијет и човјека. Да би створено могло да буде у заједници са Светом Тројицом, човјек и све што је створено је требало да постане храм Божји или Тијело Христово. На тај начин, преднаречена тајна Христова, тајна оваплоћења Сина Божјег, једног од Свете Тројице, тајна побожности, која је била скривена од постања свијета о којој говори апостол Павле, бива откривена у тајни Цркве. Христос, Син Бога живога, како каже апостол Павле јесте Глава Цркве која је Тијело Његово. Црква, дакле, има пуноћу живота вјечног у Христу Исусу.
Сарајевски Срби, који су вјековима живјели управо овом пуноћом предања светих тајни и светости живота у богослужењу Цркве, своју су љубав према Христу и своју свету православну вјеру посвједочили изградњом Саборне цркве у Сарајеву. 150 година је релативно кратак период, али он се распростире и собом обухвата другу половину 19. вијек, читав 20. вијек, и прву половину 21. вијека. Практично у ова три вијека Срби у Сарајеву су показали како они који су учествовали у изградњи Саборне цркве, тако и они који данас живе у Сарајеву, огромну љубав према Христу и према Пресветој Богородици. Није нимало случајно да је Саборна црква посвећена управо Њој, Мајци Божјој која је како каже црквени химнограф „Шира од небеса“. Она је рођењем Сина Божјег „у свему нама подобног осим у гријеху“ нас увела у Небеско царство синова и кћери Божјих. 19. вијек је био вијек националног буђења и борбе за слободу. Та историјска чињеница је била карактеристика борбе сарајевских Срба, али је једна дубља истина просијала и изашла из дубине срца а то је истина о припадности Царству небеском и вјечном животу. То је један од разлога зашто Саборна црква није посвећена некоме светитељу из српског народа већ Оној која нас је усиновила Сину свом и Богу нашем. Дакле, није народна борба и национални идентитет био унутрашњи мотив за изградњу Саборне цркве, већ хришћански мотив љубави и уздарја Христу и Богородици. Ова чињеница даје правилан оквир за разумјевање огромне жртве коју су сарајевски Срби поднијели како би изградили велелепни храм у центру Сарајева. Историјски услови како политички тако друштвени и економски у којима је изграђена Саборна црква у Сарајеву су били јако тешки и неповољни. Међутим, оно што је покретало и давало снагу људима тога времена је искра љубави која се разгорила у благодатни огањ у срцима вјерујућих, љубави према Христу и Мајци Божјој. Таква иста љубав је и данас присутна у срцима вјерујућих који из Сарајева и околине долазе на богослужење у Саборну цркву.
Осам година као свештенослужитељ у Саборној цркви и саслужитељ Божјег олтара, много пута сам говорио о историјским чињеницама везаним за настанак и изградњу Саборне цркве у Сарајеву. Истакао бих само важније чињенице и подсјетио на важније догађаје везане за изградњу Саборне цркве. Одлука о градњи донета је 1859. године. Од 1859. до 1862. купљено је земљиште и материјал за градњу цркве. Темељ је освећен 11. јуна 1863. године. Изградња је трајала од 1863. до 1874. године. Главни неимар је био тада чувени Андреја Дамјанов из Велеса. Освећена је на Светог Илију 1872. године. Освћење је извршио митрополит Пајсије са 76 свештеника уз присуство 10 хиљада вјерника. Иконе за иконостас су израђене у сергијевском манастиру надомак Петровграда, трудом архимандрита Игњатија. Саборна црква је потпуно завршена 1874. године. Стара црква у Сарајеву је својим прилозима заједно са имућнијим трговачким породицама, од којих бих споменуо Јефтановиће и Деспиће, као и прилозима вјерника била главни донатор средстава за изградњу Саборне цркве. Интересантно је да је даривање новчаних прилога за Саборну цркву у Сарајеву, како за њену изградњу тако и за унутрашње украшавање, ујединило три тадашње престонице: Цариград, Москву и Београд, као и три владара султана Абдул Азиза, императора Александра Другог Романова и кнеза српског Михаила Обреновића, тако да условно можемо рећи да су се ова три владарска престола преко Саборне цркве спојила у доброчинству. Прилози су стизали од имућнијих трговаца из Дубровника, Трста, Беча и Београда, међутим главни терет у изградњи су подњијели сарајевска: Црквена општина са свештенством и народом града и околине, као и многи други Срби који су на свој начин дали допринос изградњи Саборног храма. Почетак 20. вијека је обиљежио Први свјетски рат. Након сарајевског атентата Саборна црква је дјелила невоље са својим народом. Аустроугарска је за војне потребе скинула оловни кров са цркве као и црквена звона, те цркву прекрила танким лимом. Након рата Свети митрополит дабробосански Петар Зимоњић се побринуо за реконструкцију Саборне цркве. Кров је прекривен бакром, купљена су нова звона у Трсту извршена је електрификација цркве и стављен нови под у цркви. Након посљедњег рата у Саборној цркви су настављена неопходна улагања да би црква вратила првобитни сјај. То се нарочито осјећа и видљиво је доласком на чело наше епархије митрополита Хризостома. Он је својом преданошћу и саможртвеном љубављу покренуо многе радове на подизању нових и обнављању старих цркава на подручју цијеле Митрополије дабробосанске. То је нарочито видљиво у Сарајеву које је доласком нашег Митрополита поново постало сједиште Митрополита. Зграда Митрополије је обновљена како њен ентеријер тако и екстеријер. У порти Саборне цркве је митрополит Хризостом својим личним средствима приложио чесму грађанима Сарајева који могу у врелим љетним данима да утоле жеђ. За реконструкцију и обнову иконостса кључна је Митрополитова иницијатива и што је видљиво свакодневно у Саборној цркви. Сличан својим светим претходницима на катедри Митрополита сарајевских а прије свих Светом Петру Зимоњићу и Георгију Николајевићу, митрополит Хризостом је од свог устоличења у Саборној цркви до данас неуморни надзиратељ и руководитељ како материјалне тако и духовне обнове. Својим столовањем у Сарајеву и неуморним радом све нас је опоменуо да огромно духовно и истријско наслеђе које је на сваком кораку у Сарајеву захтјева предан рад и бригу не само за очување истог већ и за његово унапређење, што ће бити на понос будућим нараштајима.
Треба истаћи сљедећу чињеницу да све што постоји има тежњу да своју пуноћу пронађе и постигне у Богу. Свака обнова је утемељена на труду, жртви и љубави. Саборна црква изнова добија своју љепоту бивајући украшена не само спољашњим сјајем и блистањем, већ прије свега бива украшена личностима оних вјерних људи који учествују у тајни пуноће Божје коју дарује јединство са Христом у Литургији Цркве. Јеванђелски примјер двије удовичине лепте нас опомиње да све што приложимо у Цркву Бога ради има вјечну вриједност, а прије свега сви треба да се ујединимо у пуноћи и висини раста Христовог дарујући своје срце Господу. То је могуће у литургијском заједништву које ће открити љепоту Саборног храма у пуноћи. Тада ће се Бог у нама прославити и ми у Богу.
У прослављању Свете Тројице на Литургији, својим појањем већ више од 130 година учествује Српско пјевачко друштво Слога. Овај хор је од свог настајања па до данас био везан за Саборну цркву, тако да је познат и као хор Саборне цркве. Овај хор под благословом митрополита Хризостома из дана у дан се обнавља и обогаћује новим члановима који заједно са старим члановима прослављају Бога својим дивним појањем. Тако да и наш хор напредује под покровитељством и очинском бригом нашег Владике.
Прилози за обнову Саборне цркве непрестано долазе из добрих срца добрих људи. У току 150 година постојања Саборне цркве, свештенство храма заједно са својим митрополитима је помињало и помињаће све ктиторе, приложнике и украситеље Саборне цркве. Тако да су ти људи увјек у сјећању Цркве а то значи у сјећању и памћењу Божјем. Неопходно је рећи да данашње власти у Босни и Херцеговини, од општинских у Сарајеву и Источном Сарајеву, заједно са начелницима општина, затим градоначелника Сарајева и Источног Сарајева, министарстава Кантона Сарајево, Федерације Босне и Херцеговине, Републике Српске и Вијећа министара и српског члана Предсједништва кроз пројекте су дали допринос обнови Саборне цркве у Сарајеву. Грчка влада је својом донацијом својевремено помогла да се фасада Саборне цркве обнови. Такође, Министарство правде Републике Србије, преко Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, помаже обнову Саборне цркве у Сарајеву.
На крају бих поменуо ријечи нашег митрополита Хризостома да је значај Саборне цркве као једног од симбола града Сарајева превазишао локални карактер и да је Саборна црква препознатљива и град Сарајево у ширим оквирима као европски Јерусалим и да је Саборна црква за Сарајево као Храм Васкрсења Христовог за Јерусалим. Завршио бих ријечима молитве: Утврди Боже Високопреосвештеног митрополита нашег Хризостома, свет вјеру православних хришћана и свети храм овај од скончања свијета, амин!
* * *
Сутрадан, у 20. недељу по Духовима, 30. октобра 2022. године, на дан успомене Светог пророка Осије и Преподобномученика Андреја Критског, служена је света архијерејска Литургија у Саборној цркви у Сарајеву поводом 150-годишњег јубилеја освећења тог светог храма. Началствовао је Високопреовећени Митрополит дабробосански г. Хризостом уз саслужење протојереја-ставрофора проф. др Владислава Топаловића, архијерејског заменика; архимандрита Јована Гардовића и Андреја Ковачевића; игумана Методија и Георгија; протјереја-ставрофора Чеда Ђуреиновића, Илије Чупића и Владимира Ступара; протојереја Николе Ковача; јереја Немање Лакића; ђакона Будимира Гардовића и Божидара Васиљевића. Богослужење је украсио пој СПД Слога, које пева у Саборном храму од његовог оснивања 1883. године. Светој Литургији присутвовали су Надбискуп сарајевски Томо Вукшић и саветник Апостолске нунцијатуре у Сарајеву монс. Амари Медина Блонко.
-150-годишњи јубилеј овога светога храма за нас представља велики и историјски догађај. Градњом овог светог храма и његовим освећењем наш српски народ Сарајева и његове околине покренуо је точак промјене у Сарајеву и створио нову реалност, а то је точак слободе и права свих хришћана у Сарајеву да слободно вјерују и слободно исповједају своју вјеру. Из Сарајева је избачен страх. Освојена је слобода, али најважније је, браћо и сестре, да је овај свети храм 150 година служио и служи љубави и добру у овом граду, у Сарајеву. Тако ће и служити док је вијека и свијета. Са тим молитвама и благословима и подигли су га наши свети преци. Данас, браћо и сестре, треба молитвено да се сјетимо и запалимо свијеће за митрополите Пајсија и Саву, за све оне који су на било који начин доприњели градњи овога храма. Прије свих сјетимо се дичних и великих Јефтановића, Цековића, Деспића и свих других. Данас им искажимо нашу захвалност и благодарење за све што су учинили за нас који наслиједисмо њихову доброту и српску великодушност, беседио је митрополит Хризостом.
Извор: Митрополија дабробосанска
