Житија светих за 10 / 23. новембар - Свети апостоли Олимп, Ераст, Кварт, Родион, Сосипатар и Терције

На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Свети апостоли Олимп, Ераст, Кварт, Родион, Сосипатар и Терције; Свети мученик Орест; Свети мученик Калиопије; Преподобни Теостирикт; Преподобни Мартин; Свети Нона; Свети мученик Константин; Свети Нона; Свети мученик Константин; Свети мученик Орион; Свети мученик Нир; и Свети мученици Тимотеј и Мавра.

* * *

Тропар празника:

СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА ОЛИМПА, EPACТA, КВАРТА, РОДИОНА, СОСИПАТРА и ТЕРЦИЈА

БЕХУ сви из Седамдесет апостола. Последња тројица спомињу се још и на другом месту, и то: Родион 8. априла, Сосипатер 28. априла, а Терције 30. октобра. Свети Олимп и Родион беху пратиоци светог апостола Петра; и када Петар пострада, пострадаше и они, јер по заповести Нероновој бише обезглављени. Ераст био најпре економ цркве Јерусалимске, (спомиње га Апостол Павле у посл. Рим. 16, 23), а потом епископ у Панеади Палестинској. Кварт био епископ у Бејруту; много је страдао, но многе је и привео вери Христовој. Сосипатер био епископ у Иконији; а Терције био другим епископом у истој тој Иконији. Духовно за Еванђеље војеваше, победници бише, и венцима се славе увенчаше.

* * *

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ОРЕСТА

КАДА незнабожни цар Диоклецијан цароваше у Риму, к њему једном дође један од његових великаша, кнез Максимин и рече: Господаре царе, изабраниче богова и врховни вожде, премудри учитељу боговских тајни, молим твоју доброту, нареди ми да прођем Киликијске и Кападокијске крајеве и подвргнем разним мукама мрске хришћане, противнике богова наших и власти твоје. Ја ћу их у огњу спаљивати, у води потапати, на точковима им тела дробити, кости им ломити, мачем их убијати, зверовима их на поједење давати; и тако их на све могуће начине погубљујући, истребићу са земље сваки спомен оних који се не поклањају великим боговима и не покоравају твојој владавини. – Ова се реч Максиминова веома допаде цару, и он му одговори: Дајем ти власт да искорениш сво безбожно хришћанство не само у Киликији и Кападокији него и у целом царству мом, те да би се умножила и увећала слава отачаствених богова, наших господара и покровитеља васцеле земље.

Добивши таку власт од цара, Максимин са великом охолошћу и злоћом крену на уништавање невиних хришћана, крену као крвожедни вук на овце и као обесни лав на слабачко звериње. А кад стиже у Кападокију, он уђе у град звани Тијана. И распитујући за хришћане, он чу да у том граду има лекар хришћанин, по имену Орест, који свакодневно са великим усрђем учи народ да почитује Сина Божијег Исуса Христа, и каже да нема другога бога осим Јединог Истинитог Бога на небу и Његовог Сина Исуса Христа.

Чувши то, кнез Максимин нареди да одмах ухвате Ореста и доведу пред њега на суд. А кад Орест предстаде на незнабожни суд, кнез осионо погледа на њега и упита га грозним гласом: Ко си ти? кажи нам своје име! – Светитељ одговори: Слуга сам Господа мога Исуса Христа, Јединога Бога свих; а име ми је хришћанин, јер се хвалим именом Онога чији сам слуга. – Кнез му рече: Пошто си се дрзнуо Христа називати Богом и изјавити да си хришћанин, ти због тога заслужујеш казну одмах. Али, боље ти је, опамети се и принеси боговима жртву, да те не бих стављао на муке. – Свети Орест одговори на то: Богови који нису створили небо и земљу, нека нестану (Јерем. 10, 11). A ja сам се још као дете научио приносити жртву хвале Богу живоме, кога пггујем чистим срцем. Твојим пак прељуботворним и ништавним бесима, које ти називаш боговима, ја се поклонити нећу. – Кнез поново упита Ореста: Зашто нам не кажеш своје име које си добио пре рођења? – Светитељ одговори: Ја ти рекох да сам хришћанин, и то је име мени далеко драгоценије од имена које ми дадоше родитељи и од свих славних имена у свету. Ако пак желиш да сазнаш и оно име које од рођења имам, онда чуј: од телесног рођења добих име Орест, а од духовног рођења називам се хришћанин. Но пошто је духовно рођење веће од телесног, то ја и сматрам већом чашћу за себе називати се хришћанин неголи Орест.

Тада кнез, надајући се да лукавством преласти слугу Христовог, стаде му овако говорити: Жалим твоју младост, Оресте, и штедим твоје доброумље. Чуо сам да си искусан у лекарској науци, па због тога нећу да те погубим, него ти саветујем да се покориш царевој вољи. Поступиш ли тако, бићеш ми као син, поштован и слављен од свију. А и цар ће дознати за тебе, и обасуће те великом милошћу. – Светитељ одговори: Нећеш ме преластити, кнеже, лукавим речима својим, јер ја нити иштем привремене почасти, нити избегавам срамоту за Господа мога; штавише, готов сам претрпети за Њега сваковрсне муке, пошто желим да обретем благодат Његову и назовем се син Његов у Царству Небесном: јер нам даде власт да постанемо синови Божји, ми који верујемо у име Његово (ср. Јн. 1, 12). – На то кнез рече Оресту: Безумни и бедни човече, ти обмањујеш себе, сматрајући за Јединог Бога Христа, кога Јевреји распеше као злочинца. – Орест му одговори: Када би ти познао велику силу Распетога, онда би одбацио обожавање ништавних идола и поклонио би се Ономе који стварно и јесте Бог, рођен од истинитог невидљивог Бога, који добровољно сједини Божанску природу са човечанском и избави нас од пагубне ђавоље обмане.

Саслушавши одговор Орестов, кнез му рече: Лажним речима својим ти мучиш уши моје. Еда ли и мене желиш привући својој злој вери? Знај, богове своје оставити нећу, и Христу се вашем поклонити нећу; а теби кажем: остави Христа твога, и поклони се нашим боговима и принеси им жртве. Урадиш ли то, добићеш власт равну мојој. – Свети Орест одговори: Ја се поклањам вечноме Богу, Господу моме Исусу Христу, који ми свагда чини добро, и Њему служим, а бесима вашим нећу принети жртву и никада нећу бити учесник у вашој пагубној обмани.

После тога кнез одведе светог Ореста у идолски храм, који беше сав украшен златом и сребром, и препун скупоцених идола, и рече му: Поклони се, Оресте, овим чесним боговима. – Светитељ му одговори: Силно се вараш, кнеже, не знајући истину: гле, ови богови твоји од злата, сребра, бакра и гвожђа, начињени на саблазан људима, не виде, не чују, дело су руку људских, и не могу ни себи помоћи, нити коме другоме добро чинити, – чега ради би им се онда клањао?

Тада кнез опет рече светитељу: Одговори ми последњи пут, Оресте, хоћеш ли се поклонити боговима или не? Иначе тебе очекују муке. – Светитељ одговори: Сматраш ли, кнеже, да се бојим ТВОЈИХ претњи? He надај се да ћеш ме устрашити мукама, него чини што хоћеш. Гле, ти не знаш да је Господ мој Исус Христос са мном, и помаже ми.

После тога кнез нареди да светог Ореста обнаже и силно бију ту у идолском храму. А светитељ, када га почеше мучити, подиже руке к небу и рече: Погледај с неба, Боже мој, и помози мени, слузи Твоме. – И светитеља без милости бише разним оруђима: моткама, конопцима и воловским жилама. И толико га дуго бише, да се четрдесет војника изменише, оруђа се поломише и покидаше, а на телу светитељевом не остаде места читавог од великих рана, и утроба му се виђаше. Међутим свети Орест јуначки трпљаше; и сви се дивљаху таком трпљењу његовом. И док светог мученика тако бијаху, кнез му говораше: Принеси боговима жртву, па ћу те пустити. – Но страдалник ништа не одговараше на то. Затим нареди кнез да усијаним гвожђем мученику жегу ребра, и да му љутим сирћетом заливају ране, па да их сољу посипају. А свети мученик, погледавши к небу, рече: Боже, учини са мном чудо доброте. И нека виде који ме ненавиде, и постиде се (Псал. 85, 17). И рекавши то, он дуну на идоле што беху у храму, и они тог часа сви попадаше и расуше се у прах. Тада свети мученик громко викну ка кнезу: Где је сила богова твојих? Зашто не помогоше себи? – И сви побегоше напоље из храма, обузети ужасом. А изиђе и свети мученик. И чим он изиђе, храм се тог тренутка сав затресе и сруши.

После тога кнез нареди да светог Ореста одведу у унутрашњу тамницу, и заповеди тамничком стражару да му не даје ни хлеба ни воде, него да га мори глађу и жеђу. А свети Орест, ушавши у тамницу, подиже руке своје к небу, и мољаше се говорећи: Господе Исусе Христе, Ти си ме од младости моје научио побожности; Ти си одагнао од мене сваку пожуду, заблуду и прелест; Ти си ради човека створио небо и земљу и море; Ти си увео у покој Свој свете Твоје: Аврама, Исака и Јакова! Тебе молим, не остави ни мене, јер свега себе предадох Теби; придружи ме онима који пострадаше за име Твоје и наследише Царство Твоје.

Тако се мољаше свети страдалац, и проведе у тамници седам дана без хлеба и воде. А осмога дана кнез га изведе из тамнице на суд преда се, и рече му: Бедниче и безбожниче и непријатељу богова наших, зар си још упоран и непокоран? Знај, ако се не поклониш боговима, ставићу те на најстрашније муке, и без милости одузећу ти живот, па ћу наредити да погано тело твоје баце у воду. – Свети Орест одговори на то: Готов сам сваке муке претрпети имајући знамење Господа мога Исуса Христа изображено на срцу моме.

Тада мучитељ, испунивши се јарости, нареди да се донесу двадесет клинаца гвоздених, дугачких по пед, и да се забију у пете светоме Оресту. Када то би урађено, кнез нареди да светог мученика привежу за бесног коња, па гоне коња док мученик не умре. И тако коњ, силно гоњен, вуцијаше светог страдалца по путевима и пољима, по трњу и оштром камењу, и у тим мукама свети страдалац Орест предаде дух свој у руке Господу, одвучен коњем од града тридесет пет километара. Тело пак његово мучитељ нареди да се баци у реку Фиву. Но одједном се на том месту појави неки човек светао као сунце, сабра светитељеве мошти и сахрани их на гори, близу града Тијане. Богу нашему слава, свагда, сада и увек, и кроза све векове Амин.

* * *

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА МИЛИЈА и двојице његових ученика

СВЕТИ отац наш Милиј родио се у једноме селу Рахизинске области, у Персији. Пошто би крштен, он се још у младим годинама бављаше изучавањем Светога Писма. А кад постаде пунолетан он намисли да се посвети војничком позиву при ондашњем Персијском цару. Али он одустаде од тога после једног страшног ноћног виђења, у коме му би запрећено да ступи у војску. После тога он, добивши хришћанско образовање, живљаше у девствености и испосништву, молећи се непрестано за себе и за свој народ. Након неко лико година он остави свој завичај и постаде монах, и монаховаше у Сузи, у Еламској покрајини. Затим он би хиротонисан за епископа од стране епископа Генадија, мученика и исповедника. Свети Милиј се много труђаше, изобличавајући и речима и делима тамошње окореле незнабошце, због чега доживе од њих тешке увреде; најзад га разјарена гомила изби и полумртва баци изван града. To га примора, те он напусти Сузи. Одлазећи, светитељ предсказа скору пропаст граду Сузи. – И заиста, не прође ни три месеца а предсказање се испуни. На град Сузи се силно разгњеви цар због завере тамошњих житеља, посла војску, те град би порушен а житељи побијени.

Свети Милиј отпутова у Јерусалим, а одатле к Амону, ученику светог Антонија Великог, у пустињу Нитријску. Пошто проведе тамо две године, он се врати у Персију. Путем он сврати код једног монаха који живљаше у пећини. Ушавши у пећину он угледа огромну змију и рече: Оружје Господње нека те погуби, змијо! – И сатворивши крсни знак светитељ дуну на змију, и змија препуче. Одатле он отпутова у свој град, и сагради цркву, да би измолио опроштај непокорном народу и који је већ много претрпео.

Након много година он отпутова у град Ктезифон, где је у то време заседао сабор епископа против једнога епископа, коме име беше Папа. На том сабору свети Милиј изобличи овог епископа због његових неправилних захтева. А кад епископ Папа стаде ружити и понижавати светог Милија, хвалећи се својом мудрошћу и радом, светитељ му предсказа да ће га ускоро orate суд Божји. Тако и би, јер осуђени Папа умре идуће године.

Из Ктезифона свети Милиј отиде у други град. Кнез тога града беше већ две године страховито болестан. Дознавши за светитељев долазак, кнез посла к њему молећи га да посети њега, тешког болесника, и да се помоли Богу за њега. Када изасланик испоручи ту молбу светом епископу, овај му рече: Иди и реци болеснику који те је послао: Овако наређује епископ: у име Исуса Христа, кога ја недостојни и убоги проповедам, одбаци од себе сваку болест, па опаши бедра своја и пешице дођи до мене да те видим. – Изасланик се врати, и чим саоппгги кнезу светитељево наређење, болест га одмах прође, и он оздрави као да никад боловао није. И пешице оде к светитељу, и припавши к чесним ногама његовим, грљаше их и целиваше, благодарећи Бога који тако прослави Себе преко светог епископа.

Ово преславно чудо привуче многе Христовој вери. Свети Милиј тамо изгоњаше из људи ђаволе многе; жену узету, која десет година не силажаше са одра, исцели узевши је за руку; једнога човека, који се неправедно судио па чак и лажно заклео и речи светог епископа ни у шта није сматрао, светитељ га, за пример многима, казни губом, као свети пророк Јелисеј Гијезија. И многа друга чудеса чињаше свети Милиј. И многи због тога примаху веру Христову. А и по другим местима свети угодник Божји твораше чудеса.

Напослетку се свети Милиј врати у свој завичај, и тамо многе обрати к Христу. Чувши за то, обласни управитељ Гормизда Гуфриз нареди да епископа Милија и његова два ученика баце у тамницу. Затим их он изведе преда се на суд, и распитујући их за њихову веру он им прећаше смрћу ако не докажу истинитост своје вере. Но на то му свети Милиј неустрашиво одговори: Вера моја је истинита, и ја је нећу због лажљивих речи твојих бранити. Моје учење је чисто, и ја га твоме нечистом слуху излагати нећу, али ћу ти истину рећи. Тешко теби, безбожни злотворе, и свима који као ти вређају Бога! По правди Својој Он ће вас у будућем веку осудити на пакао и његов страшни мрак, и ви ћете се вечно мучити плачем и шкргутом зуба, јер нећете да познате Дародавца, чија блага користите и уживате.

Видећи непоколебљиву веру исповедника Христових и разјарен изобличавањем светога Милија, Гормизда у гњеву скочи и мачем прободе груди светитељу. Тако и брат Гормиздов Нерсес, бесан од јарости, удари светитеља ножем у срце. А страдалац Христов, издишући рече управитељу и његовом брату: Пошто се договористе да мене невиног убијете, то ћете сутра, у овај исти час у који мене убисте, пролити крв један другога, и ваша ће мајка остати без деце.

Рекавши то, свети Милиј предаде дух свој. Два пак ученика светитељева незнабожни властодршци наредише да камењем побију. Тела светих мученика хришћани чесно погребоше уз појање црквених песама.

Сутрадан незнабожни властодржац крену са својим братом у лов, не обративши никакву пажњу на светитељеве речи. Угледавши јелена они оба појурише за њим гонећи га. А када, заморивши јелена, они стадоше стрелама гађати њега, они грешком устрелише један другога, и тако скончаше.

* * *

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА КАЛИОПИЈА

ОВАЈ свети мученик пострадао за Христа мачем посечен.

* * *

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОСТИРИКТА

ПОДВИЗАВАО се у обитељи Символа, близу горе Олимпа. Ревновао за свете иконе. Скончао у миру у деветом столећу.

* * *

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАРТИНА ТАРАКИНСКОГ

УГЛЕДНИ Илирац из Саварије Панонске. Био веома побожан и пун врлина, строго се држао православне вере. Аријанци га изложише јавној казни и порузи, па га протераше из града. Он оде у италијански град Милано, али и ту доживе исто то од Аријанског епископа Авксентија. Тада се он по нужди повуче на пусто острво Галарију у Тиренском мору, где се хранио биљем. После тога постао таракински епископ. Хранио је гладне, штитио поробљене и просвећивао светлошћу Еванђеља поверени му народ. Упокојио се у миру.

* * *

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ НОНА епископа Илиопољског

ПРЕПОДОБНИ Нон се беше прочуо као велики подвижник у Тавенском манастиру у Мисиру, због чега би изабран за епископа 448. године на епархију Едеску. Доцније пређе на епархију Илиопољску. Овде он обрати тридесет хиљада Арапа у веру Христову. По смрти епископа Ива свети Нон се поново врати у Едесу, где остане до смрти, наиме до 471. године када се упокоји. По његовим молитвама обраћена у веру Христову знаменита грешница Пелагија, која се после прославила светошћу живота свога.

* * *

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА КОНСТАНТИНА, кнеза Грузинског

ОДЛИКУЈУЋИ се јунаштвом и љубављу к своме отачаству, свети кнез се прославио такође милосрђем према невољнима и љубављу према духовништву, удовама и сирочади. Одведен у ропство од Араба, он не хте да прими ислам када су га Араби приморавали, зато му глава би одсечена 842. године.

* * *