Одавно знамо да поред напорног и марљивог рада човеку треба и сфера разоноде, игре, слободног времена за креативност и антиципацију Дана одмора. Стога, понекад желимо да видимо сенку ствари, а не саме ствари. Најчешће трагамо за сензацијом, а не правом информацијом.
Спектакл и доколица су најчешће изложене ономе што су философи знамените франкфуртске школе Теодор Адорно и Макс Хорхајмер у свом делу Дијалектика просвећености назвали индустријом забаве. Они су појам масовна култура заменили појмом културна индустрија, јер су из овог првог хтели да одстране сва тумачења која су у појму масовна културa хтели да виде облик културе која израста из маса, тобоже на спонтан начин, као вид популарне или народне културе. Наспрот овоме, они сматрају да у условима развијеног капитализма сви облици популарне културе имају карактер робе чији је једино вредносно мерило квантитет, а не квалитет. Једини задатак такве културе, кажу ови аутори, јесте да одговори потребама тржишта, а не духа, тј. да осигура континуирану послушност публике у правцу све веће потрошње. Адорно и Хорхајмер описују културну индустрију као вид челичног система у који је човек-потошач ухваћен без своје воље и аутентичне потребе, а све у циљу да у свом слободном времену не остане предуго сам и тако се суочи са суморном стварношћу свог економског и социјалног живота.
У таквом квантитету без квалитета којим се одлукује и домаћа продукција и са управо описаним циљем појавила се и серија Попадија у којој се на, мало је рећи ружан и тенденциозан начин приказују личности свештеничке супруге и свештеника. Изгледа да је аутору и Првој телевизији који је приказују додељен задатак да задају последњи ударац породици као заједници љубави и солидарности.
Очигледно је да је сценарио заснован на стереотипу о заправо давно непостојећој напетости између градске – урбане средине и патријархалне заостале сеоске средине. Те заувек нестале границе се у серији приказују као напетост између попадије и руралне средине у којој свештеник освештава прасе за потребе верника. Тако нешто није забележено ни у једном аналу Цркве и не постоји у требницима и литургијским документима. Једино што у серији постоји јесте сензационализам и неукусна вулгарна прозаичност као храна за имагинарне секуларизоване конзументе, који и не постоје, јер је наш народ мученички народ привржен својој Цркви и тешко му је наметнути аршине и мерила произвољне робне медијске понуде.
Попадије су целокупним животом посвећене супругу, Цркви и породици, а често су креативне у односу према ономе што доноси богатство народног живота. Наше искуство у Цркви говори да се у личности попадије најчешће налазе врлине благости, постојаности, лепоте, дух служења и пожртвовања.
Серија је очигледно пројекат, плански креиран да на ширем плану наметне секуларизован поглед на светотајинску природу Цркве и да стави у епрувету цео њен мисонарски и крстоносни миље, те да скрене пажњу са њене улоге у свету и улоге коју она врши у народу, а да пажњу усмери на бласфемичне и прозачне садржаје у којима су и свештеник и српски народ комедијанти, у најмању руку достојни сваког зла које их снађе. Морам да признам да сам пре гледања једне епизоде мислио да је пренаглашена оцена Владике зворничко-тузланског г. Фотија да таква серија није могла ни у најцрњем комунизму бити снимљена и пуштена да је гледају милиони. Истина је још и црња, пре свега за наручиоце и креаторе ове бласфемије. Црква има на располагању низ васпитних мера, којима због њих, њихових ближњих и њиховог спасења може да приступи. Такве мере, као што су одлучење од светих тајни и молитвословља – од крштења, брака и опела, нису казне него позив на покајање, на сагледавање сопственог пада и осећање гађења према сопственим гресима, што је у конкретном случају богоборна и човекомрзитељна серија Попадија.
Али, свакојака зла и клевете је трпео наш народ па ће и ово проћи. Будала и буре ће бити вазда каже наш народ у Далмацији.
Горан Раденковић,
професор Богословије Светог Саве
Извор: Инфо-служба СПЦ
