Приступна беседа Епископа новобрдског г. Илариона (Лупуловића)

Владика Иларион: Молим се да служећи градим, благодаћу Духа Светог, заједницу оних који се спасавају

Уследила је прва архијерска беседа Преосвећеног г. Илариона која ће остати упамћена не само као монашко-богословско завештање јеванђељске Истине, него и општељудско и свевременско сведочење подвига љубави према Богу и ближњем:

-У име Оца и Сина и Светог Духа! Ваша Светости, Ваше Блаженство, Ваше Високопреосвештенство, Ваша преосвештенства, високопреподобни и пречасни оци, преподобне сестре монахиње, Ваше екселенције, драга браћо и сестре, народе Божји, децо Божја,

Диван је и чудесан Бог у светима својим, Бог Израиљев. Чудо је Божје, Ваша Светости, свети оци архијереји, да се вама обраћам стојећи на овом амвону на који ме доводи послушност неистраживој вољи Божјој која се јавља у Сабору светих. Потрудићу се да ово моје муцање и грцање буде примерено светој Евхаристији којом се цео створени свет приноси Богу да би вечно постојао.

Да је вечна слава и хвала Једном у Тројици Богу, нашем Небеском Оцу који превечно рађа свог Сина и Логоса а происходи Духа Светог, Утешитеља и Усавршитеља свега. Благодарим Њему, који ме је из своје превелике љубави привео из небића у биће, а хвала и онима без којих се тајна рађања новог живота не би десила, сарадницима Божјим, свим родитељима на свету, а данас посебно мојим родитељима, оцу Илији и мајци Даници, који су ме од малена појили Јеванђељем а да тога можда нису ни били свесни. Захваљујем вам на вашој љубави и труду. Благодарим вам на поштовању моје слободе и људског достојанства. Хвала мом брату Марку који брине о својој „Цркви домаћој” – Ани и Јовану.  Захваљујем мојим прецима; и онима из метохијске Витомирице, који су преко Баната стигли до Београда и Америке, и Бабовићима од Васојевића, и Јовановићима из Крушевца, и свима Лупуловима и Лупуловићима који својим презименом сведоче блискост српског народа са јединим традиционално православним Латинима, данашњим Румунима. Благодарим Светом Николају Чудотворцу, нашој крсној слави, који се у нашем дому радосно прослављао уз песму, са родбином и пријатељима. Хвала њему, заштитнику путника који ће ме касније одвести у обитељ свог пријатеља, Стефана кога је исцелио вративши му вид. Захваљујем мојим другарима, пријатељима, мојој Цркви дечјој са којима сам научио да је игра озбиљна ствар, са којима сам маштао, певао, свирао, надао се и волео. Благодарим вам што смо и даље заједно уз Божју помоћ. Хвала учитељима и наставницима који су ме, поред родитеља, трпељиво васпитавали и волели. Захваљујем Богу на свим полетима младости, добу када најснажније желимо да живимо а не знамо како. Благодарим и театру у који сам стигао ни сам не знам како, премда макар назирем зашто. Уметност драме ме је собом као путем водила ка преславној драми разговора са Живим Богом, уз свакодневно „рвање” да би се очувала светиња односа са Нествореним и онима који су створени по Његовом образу и подобију, те да би се стигло у пристаниште тиховатељног и литургијског проузношења Словесне, Логосне жртве, плода усана које исповедају најсветије Име.

Захваљујем путу који ме је одвео „Онам’ онамо за брда она под зелени гај”, у најчудесније место на свету. Хвала Светом краљу Стефану Дечанском, домаћину обитељи која је за мене постала Гора Откровења, Горња одаја, место васкрсења и вазнесења, место силаска Светог Духа. У Дому Спасовом, немањићкој царској лаври, манастиру Високим Дечанима, срео сам Бога ја недостојни. Заправо Живи Бог, који не жели смрти грешника, тада је нашао изгубљену драхму која вредност и смисао има само када је у Његовим пречистим рукама. Тада сам стекао вечну породицу; оца који ме је родио Јеванђељем, тадашњег игумана дечанског а садашњег Епископа рашко-призренског господина Теодосија и браћу који су моја утеха и прибежиште; браћу из којих сија тајна монашке схиме и блаженог живота у свештеној заједници. У Дечанима ми се отворио прозор ка предивној галаксији монашких заједница од Јерусалима и Свете Горе и Свете Јеладе, преко Кијева и Свете Русије, па све до Северне Америке и тамошњих места, благословених православним јеванђелским подвигом. Сва путешествија су ме опет и опет враћала светој Србији, сазданој од цркава и манастира и свести да су наши родоначелници Свети Симеон и Сава изнад свега – Светогорци. Њиховим одласком на Свету Гору нашем народу је отворен пут ка истинској слободи коју нам је извојевао Господ Христос. Већ тада се певало у срцу оно што ће народни песник да нам преда као вапај Светог кнеза Лазара Косовског да је „земаљско за малена царство, а небеско увек и довека!” Наша свештена историја је, стога, кључ за разумевање наше прошлости, садашњости и будућности. И зато Богу благодарим што имамо Хиландар и Студеницу; Милешеву и Дом Спасов у Жичи, Пећи и Дечанима; Сопоћане и Грачаницу; Манасију и Раваницу; Девич и Драганац; Гориоч и Зочиште; Прохор Пчињски и Ћелије; Острог и Цетиње; Црну Реку и Буково; Ковиљ и Крушедол; Тврдош и Крку.

Наше монашке заједнице су врела живота те није чудно да се „оро вије крај манастира” и да се ту саборује. Нарочито сам Богу благодаран на томе што сам могао да као свештеномонах верни народ упознајем и да се са њим сродим кроз песму и муку, кроз здравице и опела, кроз болести и исцељења, кроз падове и исповести, кроз молитве и заједничку Чашу. Хвала вам, Источани, на господању; захваљујем вам, Призренци, на господству и Богословији; благодарим вам, Ораховчани и Хочанци, на вину и песми; хвала вам, Митровчани и Колашинци, на срчаности; захваљујем вам, Косовци, што упркос свему и даље сејете да би поново родила света земља наших предака; а благодарим и вама, косовски Моравци, што сте ме научили да: „Не је муж куј тепа, но је муж куј трпи тепање!”, као и то да је „Бог слатак, а Црква слатка.” Хвала Светим Архангелима који су ме примили у дом њима посвећен на имању Лазареве ћерке Драгане. Благодарим браћи монасима, који су се окупили око целебног извора у Драганцу и остали да прислужују кандила и отварају врата храма потребитима. За житеље драганачке свештене обитељи може да се каже, заједно са апостолом Павлом, да је „у многоме кушању кроз невоље обиље радости њихове, и пуко сиромаштво њихово изобиловало у богатству простодушности њихове”. Захваљујем вам неизмерно, братијо. Опростите ми све недостатке, промашаје и падове. Молите се за мене, и ја ћу за вас, да бисмо и даље били заједно.

Хвала свима вама који сте дошли на овај богочовечански сабор из близа или далека. Благодарим, браћо и сестре, и вама који говорите грчки, руски, албански, македонски, словеначки, енглески, француски, италијански или било који други језик све док се споразумевамо, пре свега, говорећи језик добре воље. Захваљујем и оцима Светогорцима који говоре нови језик преображене творевине, језик тиховања који прераста из покајног вапаја у славословље Пресветој Тројици.

Пре више од четврт века моји пријатељи, браћа и сестре, одвели су ме из позоришта, а потом и испратили у Високе Дечане, у нови живот да бисмо данас били у још приснијој заједници. Живог Бога усрдно молим да би моје ново служење, на које ме данас пратите из наше заветне земље у престоницу, допринело да Косово и Метохија буду још ближи Београду, те да сви по речима Господа Христа будемо једно. Са псалмопојцем пред свима вама се заветујем: „Ако заборавим Косово и Метохију, нека ме заборави десница моја!”

Идем, браћо и сестре, на пут за мене нов и, у извесној мери, непознат. Молим се истрајно да се и на мени оствари тајна коју сведочи Свети Игњатије Богоносац следећим речима: „Тамо где се појави епископ, тамо нека буде и мноштво народа (=сви верни), као што тамо где је Исус Христос, тамо је и саборна (=католичанска) Црква”; да служећи градим, благодаћу Духа Светог, заједницу оних који се спасавају. Служећи Светом олтару Христовом надам се да ћу и више него до сада из њега да примам утеху којом ћу моћи да тешим народ Божји и да му сведочим да од почетка све беше добро веома, а да ће, уз помоћ  Христа Васкрслога, бити још и боље. Мој животни избор је био да будем монах у Дечанима, те сам епископским достојанством колико почаствован толико и обремењен. Свети Григорије Палама учи да онај коjи нема моћи да надјача вештаствено, нити је очистио слух и мисли, није спреман да  узима на себе обавезу старања о душама и да се упушта у богословствовање. Остаје ми једино да се на овом путу успињања на Синајску Гору уздам у милост Божју и Ваше молитве, Свјатјејши Владико, оци архијереји, браћо свештеници и монаси, сестре монахиње, народе Божји, децо Божја, да бих и ја недостојни заволео епископство као добро дело служења Богу и верном народу.

На крају као и на почетку: нека је вечна слава и хвала Рођеном од Приснодјеве Марије, Господу нашем Исусу Христу, кога Светим Духом исповедамо уздасима неизрецивим у славу Бога Оца. Амин.

Извор: Инфо-служба СПЦ