Задње зрно доброг
И шта сам ноћас снио,
Ког волео, а ког крио?
И ко сам ноћас био?
Човек што се
У сопственој заблуди
Утапа.
И у ту мочвару
Све што је добро
Око себе увлачи,
Па их снене
И утопљене
На суху земљу вадим,
Да од свег доброг
Зле ћупове створим
И у њих гнев посадим.
Па кад из гнева бес исклија
Какво ће дрво да роди?
Пуно горких плодова,
Што немарно зрију,
Док њихова петељка
До последње капи испија
Отров, којим ће
Задње зрно доброг
У мени да убију.
* * *
Све до сада објављене садржаје духовне поезије Невене Милосављевић можете да прочитате ОВДЕ
